Večeri sveta, hoću li te i ja
slaviti pjesmom radosti i sreće?
U mome oku, evo, suza sija,
i moje rane postaju sve veće.
Tvoj zlatni pohod i ubogu godi,
i vidi Boga u časima ovim;
Nada mnom samo mrak studeni brodi,
i dušu bije nemirima novim.
U pustoj sobi sam, kô sjenka bona,
u sebi slušam zvuk pogrebnih zvona
i stiskam srce jadno i kukavno.
Večeri sveta, dođi! Tiho, tiše!
Jer ovdje niko ne čeka te više –
svi moji mili zaspali su davno.