Cesar Vallejo – Rastanak sjećajući se na jedno zbogom

Na kraju, na koncu, konačno,
vraćam se, vratih se i okončavam se i plačem dajući vam
ključ, svoj šešir i ovo pisamce za sve vas.
Na vrhu ključa je kovina u kojoj smo učili
kako se zlato lišava zlata, i pronalazi se,
na vrhu mog šešira, ovaj jadni mozak, slabo počešan,
i posljednja čaša dima, u svom dramatičnom papiru,
počiva svoj praktični san duše.

Zbogom, braćo sveti petri,
herakliti, erazmi, spinoze!
Zbogom, tužni biskupi boljševici!
Zbogom, vladari u neredu!
Zbogom, vino, koje si u vodi kao vino!
Zbogom, alkoholu u kiši!

I sebi samome istom kažem zbogom,
zbogom formalnom letu miligrama!

Također zbogom, na isti način,
hladnoći hladnoće i hladnoći toplote!

Na kraju, na koncu, konačno, logično,
granice vatre,
rastanak sjećajući se onoga zbogom

 

 

pB

Frančesko Petrarka – Sonet 1

Onaj slavuj koji celu noć je plak’o
Za decom – il’ možda za draganom vene –
Do nebesa cvili. On liči na mene,
Jer i moja tuga bezmerna je tako.

Svirepa nam sudba sličan udes sprema;
On, usamljen s bolom kao i ja poje.
Ni ja nikog nemam, samo srce svoje,
Mišljah za boginju da samrti nema.

Jer ko bi verov’o – ah ta vera vajna!
Da dva oka što su kao sunce sjajna,
Zemljom pretvore se, zemlja da ih skrije!

Sad znam šta u knjizi sudbine mi piše:
U jadima svojim uviđam sve više –
Da na ovom svetu ništa trajno nije!

 

Žilijan M Hesket (Gillian M. Hesketh) – Istrajnost

 

 

Ona sređuje svoju kosu, svake nedelje,

uredno.

Bez obzira da li izlazi,

ili ne.

 

Trči, pod balastima teretanom,

za njega.

Vježba mnogo, zaista

blesavo.

 

Kreira gastronomska zadovoljstva,

garnirung

sa obožavanjem, ljubavlju,

i preciznošću.

Odjeva se kako on misli,

da je poželjno.

Tragajući za njegovim željama

pobuđuje njegove vatre.

 

Posmatra i izigrava

dio njegovog srca.

Sanja da će dobiti

njegov djelić.

Jednog dana.

 

Osmjehuje se kada joj se učini

da je dovoljno blizu,

čeka strpljivo zrenje,

nažalost.

 

Ušetao je u spavaću sobu,

jednog dana,

U prepun kofer spakovao njeno srce.

„Zbogom”,

rekao je. „Ne mogu ostati”, reče,

„Ostavljam te.

Danas”.

 

 

pB

Arthur Jean Rimbaud – Njoj

U ružicasti vagon sa plavim jastucima
Sešcemo, zimi, pa na put!
Bice nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivace svaki dremljiv kut.

Sklopiceš tada oci, da ne vidiš kroz prozor
Sav cudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.

Tad ce ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sicušni poljubac vratom ce tvojim vešto
Potrcati, ko pauk lud…
Rekavši: “Traži”, ti ceš prignuti glavu k meni;
I tražicemo dugo tu bubu, zaneseni,
– A ona ce da skita svud…

Petrarka – Sonet 2

 

Ja zamišljen duh koji se trudi,
Da i korake svoje usporava:
pazeć da ona mesta izbegava
Kud peskom stope ostavljaju ljudi.

No, ko drukčiju zaštitu da stvori:
Onu što svet je primetiti neće?
jer u pokretu ugašene sreće –
Spolja se čita što unutra gori.

I uveren sam: brda i šume
obale, reke… sve zna i razume
Moj život koji tajna je za druge.

Puteve divlje nije tražit lako
Al’ dođe Amor i počnemo tako:
On i ja o tom razgovore duge.

Dan radi non stop / Igrokaz na dan 11.Januar / Siječanj

Danas je  Petak 11.Januar / Siječanj 2019.

Evo na priliku , po današnjoj  računici   ovo je 11.   dan  u godini   ,  do kraja te iste godine ostalo je još 354 dana.Čini se hejbet,ali to je očas posla i evo nas u 2020.Nažalost ili na radovanje ne stižemu k njoj svi.

Kao i obično dan traje non stop. Od 00 – 24 h. Čak i ponedeljkom.

Nažalost neki insani neće dočekati ovo  stop. Biće stopirani.  Ako je utjeha mnogi će prvi put osvanuti u ovom prelijepom danu.

Vi se pitate kako to prelijepi dan. E,  pa to vam je lako odgovoriti. Svaki da je prelijep,  ako se zna živjeti, pa vi vidite šta vam je raditi.

Lako vam je to provjeriti. Saberete ova dva zbroja i imate ukupan zbor dana ove  neprestupne godine. A  dane prestupne godine dobijete ako na dane  “normalne“ godine dodate samo jedan jedincati dan. Čuj normalna godina , a dozvolila sebi da bude levat i ima jedan dan manje.

Ma nije godina levat. Sve godine isto traju, jer su lijepe, pametne i korektne. Nego ljudi ne znaju računat i dijeliti godinu kako treba. Lakše im zaokruživati. Pa jednoj godini uvalili dan više, nek se ona snalazi kako zna i bude nenormalna, odnosno prestupna. Kao ona nešto prestupila. Ko ono u atletici ili pak penalno.

Da je godina  prestupnik , zar je ne bi trebalo u neki kazamat uvaliti. Ko sve ove što vješto izbjegavaju kaznione. A kako izbjegnuti zatvor? Uvaliti se u nacionalističke vladajuće strukture među nagru i fukaru koja pljačka vlastiti narod.

Mogu do jednom . A tada i na ovom i na onom dunjaluku  im fasuje veliki belaj. Ako ovaj i preskoče , onaj sigurno neće. Đabe njima što imaju riđu bradu , ili su pijačarska fukara ili neosuđeni robijaš; isto im slijedi.

A , a sada dolazi onaj teži dio. Kako znamo da godina ima dana koliko ima. E to mi ne znamo. To su neki uzeli linijar i šestar , nešto vrtili , mrgodili se i napravili  se veoma  važni i jako pametni.Izdeklamovaše nam broj zemljanih dana.

Ajd nekako mogu proći sa zemljanim danima., jer su zemljani. Ali kako znaju koliko dana ima Mars ako nisu Marsovci.

A šta ga mi znamo. Možda su i oni pali sa Marsa zajedno sa našim gulikožama i plačkašima.

Što bi poete rekle:

Ako si pao sa Marsa ne brini se ideš u pržun.

U prevodu :
Vrelina Marsa je mala maca prema pržunu koji čeka   ovdašnju troglavatu nacionalističku bagru.

A jopet ne meremo dušu griješiti pa reći ovi istoričari samo lažu ko nacionalistička banda. Potrefe i oni koju istinitu.

Wisława Szymborska – Ljubav na prvi pogled

  –

Oboje su uvjereni
da ih je povezao iznenadan osjećaj.
Lijepa je takva sigurnost,
ali nesigurnost je ljepša.

Drže, budući da se prije nisu poznavali,
da među njima nikad ništa nije bilo.
A što bi na to ulice, stube, hodnici
na kojima su se mogli davno mimoilaziti?

Htjela bih ih zapitati
ne sjećaju li se –
možda u kružnim vratima
nekoć licem u lice?
neko «oprostite» u gužvi?
glas «pogrešno» u slušalici?
– ali znam njihov odgovor.
Ne, ne sjećaju se.

Jako bi ih začudilo
da se već dulje vrijeme
poigrava s njima slučaj.

Još ne posve spreman
da se za njih prometne u sudbu,
približavao ih je i udaljavao,
presretao ih je na putu
i prigušivši hihot
odskakivao u stranu.

Bilo je znakova, signala,
pa što ako nečitkih.
Možda prije tri godine
ili u prošli utorak
neki je listić prelepršao
s ramena na rame?
Nešto se izgubilo i podiglo.
Tko zna, možda već lopta
u zelenilu djetinjstva.

Bile su kvake i zvonca
na kojima se preuranjeno
dodir stavljao na dodir.
Kovčezi jedan uz drugi u garderobi.
Možda je neke noći bio isti san,
odmah poslije buđenja izbrisan.

Ta svaki je početak
samo neki nastavak,
a knjiga događaja
uvijek otvorena po sredini.

Halil Džubran (Kahlil Gibran)

 

 

Ja sam reč koju izgovara Priroda,
Pa je zatim povlači
I krije u dubini svoga srca,
Da bi je ponovo izgovorila.

Ja sam zvezda
Pala sa plavog šatora
Na zeleni sag.
Ja sam ćerka tvari
Što ih zima nosi u utrobi,
Proleće rađa,
Leto uzgaja,
A jesen uspava…
Ja sam poklon zaljubljenih;
Ja sam svadbeni venac
I poslednji dar
Što ga život daje smrti.
Ujutro s povetarcem zajedno
Najavljujem dolazak svetlosti,
A uveče je sa pticama ispratim.
Idem u korak sa livadama
I ukrašavam ih bojama;
Udišem vazduh i opijam ga
Svojim mirisima.
Dok mirno snivam
Gledaju me bezbrojne
Oči noći.
Budim se da posmatram
Jedino, blistavo
Oko dana.
Pijem vino rose,
Slušam raspevane kosove,
Plešem uz lelujave trave.
Uvek naviše gledam
Da svetlost spoznam,
A sopstvenu senku ne opažam.
To je mudrost velika,
Čoveku zasad nepoznata.