Sonja Savić – Anđeli odlaze skamenjenog srca

 

Boli

 

 

Moja tišina i sni

 

Molitva i anđeo

Nježna muzika ljubavi

 

 

Rezultat slika za Sonja Savić

 

 

Rezultat slika za Sonja Savić

 

Sonja Savić 15. septembar 1961 – 23. septembar 2008.

Sonja Savić je bila veličanstvena glumica,ali nije glumila kada je jecala:

Ne stidim se suza.

One često naviru zato što je to taj,

verovatno, prelazni period,

kada se polako pretvaraš u tu stenu (…).

Znaš onog klinca što je došao u manastir

I vikao –

Oče, ja volim ljude! Ja volim ljude!

A ja sam zaista toliko volela ljude.

Bože, koliko sam ih volela…”

**

I ta, neuzvraćena ljubav je zaledila ,pretvorila se u stijenu.

I šta će mila grlica!?

Nije imala izbora.

Usnila je.

Bože mili ,

koliko je samo bila lijepa,

nenametljivo svoja i puna duše,

prozračna i mila u svojoj dobroti i ljubavi.

Kako je nju bilo lako voljeti.

Ali nismo imali sreću da je sretnemo,

Njena  tuga i tihi vrisak prekasno su doprli do nas.

Krivi smo .

Nismo je smjeli ostaviti samu,jer voljeli smo je.

U anđeoskoj nevinosti svojoj vrištala je protiv zla,

koje je zadesilo njenu zemlju Jugoslaviju.

Morala je bježati da bi spasila ljubav koju je osjećala.

A mi ratnici , djetinih srdaca , se umorili i nijemo vrištali za

pobijenim anđelima ,

svoga Sarajeva grada čednosti

i svoje Bosne zemlje Božije milosti.

Ponekad sjećanja navru, ne dijeleći snove i javu.

A opet…

Godinama poslije

teško je uspomene  dozvati

jer puste tratine naših susreta

obilaze požutjele  sjene  đardina

tišinom nestalog ptičijeg poja prekriven

presahnuli žubor  šedervana

cvijeće pognulo glavu

mjesec okrenuo lice

i plovi bez svog Anđela

zviježđe šuti

snove njene sakriva od zlih

moje srce djevojčicin bol

još uvijek ćuti

kleknem i molim:

Bože Jedini oprosti nam

toliko ljubavi u nama ima

a nikog da je primi

Ljudi joj nisu uzvratili ljubav.

Sebični , opterećeni sobom i svojim niskostima,  zajedništvom ,

nisu znali,nisu htjeli , nisu smjeli ili su se samo bojali ?

Ljude je strah  voljeti Anđele i primiti darove i ljubav koje im nude.

Zla vremena neljudi su bila preteška balast za njeno  nježno biće.

Zato prelijepi  Anđeli umiri tužni i sami.

Njihova krhka duša samo kvrcne i odleprša.

Eh , mila ,mila

Hvala ti što si nas milovala svojom ljubavlju i dobrotom.

i oprosti nam suze tuge naše i ljubav koja prekasno ka tebi odi.

Oh, Bože Milostivi Učitelju naš

koliko neutješno volimo Anđele … i ljude.

 

Tagore – Dar

 

Gradinar 7.

 

 

O majko,

knežević će proći jutros pokraj naših vrata –

otkud mogu da pazim na posao svoj?

 

Kaži mi kako da opletem vitice svoje;

Kaži mi kakve haljine da obučem?

Zašto me gledaš tako čudno, mati?

Znam dobro da neće pogledati ni jednom u moje prozore;

Znam, u magnovanju će iščeznuti ispred mojih očiju;

Samo će poslednji zvuk svirale

uzdišući dopreti do moje svirale.

Ali će mladi knežević proći ispred naših vrata,

i ja hoću da obučem što najlepše imam za taj čas.

 

O majko, mladi je knežević prošao pored naših vrata,

i jutarnje sunce obasja njegova kola.

Ja odvratih veo sa svoga lica

otkinuh ogrlicu od rubina sa svog vrata

i bacih mu je na put.

Zašto me gledaš tako čudno, mati?

Znam dobro da ogrlicu moju nije podigao;

Znam da su je točkovi smrvili

i ostavili crveni trag u prašini,

da niko ne zna šta je bio dar i kome je namenjen.

 

Hafiz Širaz – Gazela 364

 

Razbacajmo cvijeće, a vinom čaše napunimo, svod nebeski rastvorimo, izgled novi nacrtajmo!
Ako hoće sila tuge, zaljubljenog krv da proli, skupa ćemo saki i ja, doć’ da je iskorijenimo!
U pehar, rujnome vinu, ružine vode dolijmo, u kadilo , lahoru mirisnom, šećera dodajmo!
Kad si pored lijepe rijeke, zasviraj nam nešto lijepo, da plešući zapjevamo, poskakujuć’ zaplešemo!
Lahore!, do nogu Uzvišenog, prah naš u nebesa vini, Pa da tamo Gospodara dobrih ljudi pogledamo!
Netko samo razum hvali, netko veze besmislice, dajte neka Sudac sudi, suđenja Mu ostavimo
Vječni raj ako hoćeš, sa mnom u mejhanu pođi, da od vrča tvoga, do Kevser vrela putujemo!
U Širazu ne pjevaju, lijepe pjesme ne poznaju, dođi Hafize, na drugo se mjesto preselimo!

Frančesko Petrarka – Sonet 4

 

Što se više približuje meta,
Dan kada se razrešimo zemnog jada –
I brzi bol vremena – bole zada-
Sve vidnije taštine su ovog sveta.

Sebi kažem: rastavlja nas sudba kleta!
O ljubavi ne zborimo više sada.
Zlo života ko sneg dođe i otpada.
Mi ćemo se osobodit svih tereta.

I mir tu je: jer ni nade biti neće –
Nade koja sve nas vara tako večno:
Dušu, osmeh, suze – sve što život kreće!

Mi vidimo da je često zalud muka
Da lečimo ono što je neizlečno
I da zalud uzdiše se, zalud kuka!

 

Puškin – Oprosti moje ljubomorane snove

Oprosti snove ljubomorne moje:

Ljubavi strasne nemir slepi, čudni,

Verna si mi, al zašto reči tvoje

Vole da plaše moj um večno budni?

Sred poklonika što za tobom lete

Što želiš ti da draga budeš svima?

I prazne nade što daruje njima

Tvoj pogled, čas nežan, čas pun sete?

Zaslepivši mi um i misli moje,

U ljubav bolnu moju uverena,

Ne vidiš ti kad u toj patnji strasnoj

Tuđ razgovoru, u večeri kasnoj,

Usamljen čamim izvan kruga njena.

Ni pogleda, ni reči nema tvoje:

Kad odlazim – sa strahom, s molbom mamnom,

Ne slede nikad tvoje oči za mnom:

Lepotica kad koja sa mnom staje

I dvosmislen povede govor svoj,

Mirna si ti, i šaljiv prekor tvoj

Ubija me, jer ljubav ne odaje.

Kaži mi još: suparnik večni moj,

Zatekavši me s tobom usamljena,

Zbog čega tebe pozdravlja lukavo?

Ko ti je on i kakvo ima pravo

Da tuguje i bdi pun ljubomore?

Bez matere i poluodevena,

Nasamo izmeđ večeri i zore,

Što njega ti u čase primaš kasne?

No voljen sam i, kad si sa mnom sama,

Poljupci su ti tako puni plama,

I nežna si, a reči tvoje strasne

Tad iskreno su pune duše tvoje:

Tebi su, znam ja, smešne muke moje.

 

Al’ voljen sam i mogu da te shvatim;

No ne muči me, mila, ja te molim,

O, ne znaš ti koliko silno volim,

I ne znaš kako ja duboko patim.

 

 

Puškin – Zimsko jutro

 

 

Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,

A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,

I sniski, trščani krov, u daljini gube se brezi

I kruže vidokrug tavni.

 

U selu vlada mir. Još niko ustao nije,

A budan petao već, živosno lupnuvši krilom,

Pozdravlja zimski dan i zvučnim remeti glasom

Taj mir u času milom.

 

Il’ kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje

I težak, promuko glas. To lovac prolazi selom,

I brže mameći pse, poguren u polje žuri,

Pokriven koprenom belom.

 

Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase

A sveži, jutarnji dah, preleće doline mirne,

I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom

U gole grančice dirne…

 

 

Viktor Igo – Gitara

A šta ćemo, kažu oni,
Kada ćun taj brzo tone
I kada nas pandur goni?
– Vi veslajte, kažu one.

Ali kako, kažu oni,
Da se suze sad ne rone,
Kako mržnji da odzvoni?
– Vi spavajte, kažu one.

Kako da nam, kažu oni,
Bez napitka budu sklone
Lepe žene? – Glas im zvoni:
– Vi volite, kažu one.

 

Rabindranat Tagore – Čini mi se

Čini mi se da sam te morao voleti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je vekovima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvek gledam iznova u prošlost, na kraju uvek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milion drugih ljubavnika, deleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka –
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čoveka svih vremena, prošlosti i večnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju –
I pesme svih pesnika, prošlosti i večnosti.