Svuda smo. I nigde. Kročiš,
i zimski te vetar sreće.
U crkvi, po danu i po noći,
peva i gasi nam sveće.
I često se čini – u tami,
kraj zida, na uglu, daleko,
gde smo već pevali sami,
još peva i hoda Neko.
Gledam taj vetar, ko vezan:
shvatiću – to plaši mene.
I bledim. Čekam. Al’ ne znam
na koga je red da krene.
Ja znam sve. Jer nas je – dvoje.
I niko sad reći neće,
da još neko ovde poje,
i neko tu gasi sveće.