U pesmama tvojim tajnim ima
sudbonosna o propasti vest.
Ima kletve i u zavetima,
a i sreće koju neću svest.
Tu i neka snaga mami, vrela,
da sam gotov reći dušom svom
ko andjele da si ozgo svela,
zavoleć’ ih lepotom i snom…
I kada se smeješ ubedjenju,
tad nad tobom sine i zasja
onaj bledi, u purpurnom vrenju,
krug koji sam nekad vid’o ja.
Zla il’ dobra? – Sva si tu – uludo
ne priča o tebi star i mlad.
Sva si drugom i Muza i čudo.
A meni si – mučenje i ad.
Ne znam zašto, sred svanuća svetih,
kad ne beše ni snage ni sna,
ne propadoh, već lik tvoj primetih
i draž tvoju isko sam sa dna?
O, što nismo mi dušmani kivni,
i zašto mi dade cvetni raj,
te livade, svod zvezdan i divni –
i svu kletvu lepote, i sjaj?
Lukaviji od severne noći,
i jači od ajskih vina svi’,
od ljubavi ciganske i moći –
beše kraći tvoj zagrljaj zli.
Sudbonosna beše neka radost
pogaziti zavete i čast,
i bezumnom srcu mome sladost –
ova gorka, kao pelen, strast…