Cvrkut vrapca koji pod strehom odzvanja,
svetlucavi Mesec, nebo boje mleka,
skladni šumor lišća, šaputanje granja
sasvim su potrli lik i krik čoveka.
Sa usnama tužno-rujnim tad izađe
ona, slična svetu bolnom, plemenitom,
ukleta ko Ulis i sustale lađe,
gorda kao Prijam, pogubljen sa svitom.
Dođe i tog časa cvrkut što odzvanja,
Mesec u nebesa uronjen daleka,
šum lišća i duga tugovanka granja
pretvoriše se u lik i krik čoveka.