Šarl Bodler – Beatriče





Cveće zla CXV









U nekom pepeljastom sažganom kraju golom,

dok jednoga se dana prirodi jadah s bolom,

i dok sam lutajući bez cilja ikakvoga

oštrio kamu misli tocilom srca svoga,

videh u samo podne nekakav crn, natušten

i buronosan oblak na mojoj glavi stušten,

a poročnih duhova na njemu celo stado,

zluradih patuljaka što svud se pletu rado.

Počeše hladno da me sa sviju strana mere

i ko svet pred budalom začuh kako se cere

i ćućore, sve razne znake razmenjujući

i sve očima jedan drugom namigujući:





“Gledajte natenane: karikatura prava,

ta senka Hamletovo držanje podržava,

pogled mu neodlučan, a kosa rasčupana.

Nije l gledati tužno ovoga bonvivana,

tog najurenog glumca, hulju, pajaca, lolu,

koji, jer ume vešto da igra svoju rolu

želi privući pesmi svojih bolova kopce

i potoke i cvecće i orlove i popce,

pa čak i nama koji sve to smislimo davno,

te poznate tirade recitovati javno?“





Ja sam mogao (jer je moj ponos kao planina

viša no oblak, dusi i cela dreka njina)

prosto na drugu stranu da skrenem pogled gordi

da samo ne primetih u pohotnoj toj hordi-

zločin od koga sunce ne skrenu sa svoga toka

kraljicu moga srca, nesravnjivoga oka,

kako se s njima smeje mom mračnom jadovanju

i prodaje se njinom prljavom milovanju.

Bookmark the permalink.

Komentariši