Gle, ide lepa kao noć maja
zvezdanog neba i vedrih krila
sve najlepše od mraka i sjaja
u liku svom i oku ima,
umekšanom svetlošću Raja,
što od neba ga dan ne prima.
Tek senka jača s manje zraka –
i slabi slast neiskazanu
u talasu njenih uvojaka,
i blaga svetlost u vedrom danu,
gde ćuti misao slatka svaka
svu draž u čistoti razabranu.
S tog obraza i čela vedrog –
što tiha je, a reč ne gubi –
smešci zbore u boji nežnog,
da njenu prošlost blagost rubi,
da njen duh ne zna greha zemnog,
a srce njeno čisto ljubi.