Category Archives: Umjetnost

I Pročelje i Začelje
Sjećanje – ko Kuća – ima –
A i Tavan isto tako
Sa Smećen i Miševima.
Zatim Podrum dublji nego
Što i jedan Zidar sanja –
Pripazićeš da Dubina
Njegova nas ne proganja

Ostavite me ovdje dobri moji prijatelji

da sam tražio ne bih pronašao ovo mjesto

koje otkrih slučajno.

Ostavite me ovdje među ovim kamenjem

još jendim kamenom da dogradim Kuću robova

Zvuk tam-tama da me prenese preko rijeke Gambije

i Konga.

a gore prkeo Nigera do zemlje dogana;

mlade sinjarke pjesmom d ame uspavljuju

i uspavan da sanjam mladost neprolaznu.

U plavima  očima crnoputih sinjarki

da sviće plavetnilo moje otadžbine.

A kada tam-tam domami ivernaž

pjesma kiša da bude pjesma sveopćeg rađanja

A ja – kamen podignut na Kuću robova

i ošamućen od visine,

da uronim u tu pjesmu i nestanem od miline.

SANJALO mi se da u svetom raju
bili smo sretni posve, kao svatko:
daleko bje života doba kratko,
gdje dijelit vrijeme i prostor nas znaju.
Do Laure si ti na jednom kraju
sjedila, mlađa, o prošlom je glatko
životu tekao razgovor vam slatko,
koliko kojoj glasi slave traju.
I tu na vagu svetog Mihaela
s Petrarcom stavih ja sonete svoje,
visoko mi se zdjelica popela.
Dodasmo njene čednosti i tvoje
pjesmama svojim nas dva tad, i zdjela
ne bje mu niža od zdjelice moje.

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu
dan mi je kad njegove se oči vrate
i noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja

Ja ne bih hteo da svet prati

povest i jad života mog;

Kako to voleh, i što patih –

nek’ sudi savest, ili Bog!…

Nek’ se pred njima duša prazni,

nek’ njima s molbom pruža ruke;

I nek’ me samo onaj kazni,

koji mi smisli sve te muke;

Prekor glupaka, prekor ljudi

nad snažnom dušom nema vlasti;

Nek’ morski talas samo gudi,

granitna stena neće pasti;

Njen vrh je s oblacima surim,

more i nebo su je stisli,

ona, sem gromu i sem buri,

ne kaže nikom svoje misli…

Lice mi je mrtvački blijedo:

Apolon pod maskom fauna.

Pozdravljam te. Čekam te, Ledo.

Ovde, kraj Dunava, prollećni je dan.

A ja ponekad bacam krv:

lep je tu život. Kao san.

Tražeći po bespuću Pana,

ja, putnik purpurnih galija,

našao sam samo neminovnost dana.

I lak vjetar s telom bi mi golim

leteo put Hada. Duša mi je

u prnjama. I: volim te. Volim.

Nemam novih pjesama cvijeće,

ni poljubaca izvor nov.

Al’ potrebna si mi u proljeće;

da bih se kraj tebe skrio

i da mi šapneš na uvo, nkežno:

faune moj, Apolon si bio.

Lepota i smrt su dve velike stvari,
Što sadrže mnogu sen i svetlost sjajnu;
Dve obilne sestre, pune strašnih čari,
Skrivajući istu čudnovatu tajnu.

O glasovi, oči: crne, plave žene!
O biseri nežni što vas ljulja more!
Ja mrem a vi sjajte, budite voljene.
O vi svetle tice, usred mračne gore!

Judita, naša je sudba skoro ista,
Što se ne bi reklo, poredeć nam lice:
Sav bezdani svemir u oku vam blista;

Moja duša krije zvezdan ponor ceo,
Susedi nebeski mi smo, gospođice,
Pošto lepi vi ste a ja ostareo.

Ne sanjajte,
samo ubacite karton,
pa rintajte,
šljakajte,
rmbajte,
crnčite…

Ne sanjajte,
elektronika će sanjati za vas.

Ne čitajte
elektročitač će čitati za vas.

Ne tucajte više,
elektrotucač će to raditi za vas.

Samo ubacite karton,
rintajte,
šljakajte,
rmbajte,
crnčite.
Ne počivajte nikad.
Rad počiva na vama.

Devojčica me grli i ljubi.
Osećam kako joj se usne tope na mojim,
i kako joj telo drhti
od straha i čežnje.

U tišini
još nedovršene planinske kuće
miriše rano proleće
i njene male jabučaste grudi.
Penušaju se večernje magle
i oseća vlažnost kiše
u erotičnom vazduhu.

Ona se propinje na prste,
pripija svoja stegna čvrsto uz mene,
namešta oble kukove,
svoj zaobljeni trbuh…
utapa svoje nepomične oči
u mojim zenicama
i ljubi, ljubi…

Stavljam svoj potpis
usnama
na njen vrat izvijen
dok opijena gresima bledi moja devojčica
i kao leptirica treperi na mestu

Pogrešili smo
kaza mi
u jednom trenu slasti i vatre
zaustavljajući naše disanje
koje odveja vetar.

Pogrešili smo,
kaza mi s još većim strahom
otrgnuvši se iz zagrljaja,
bežeći niz proplanak i
odnoseći vlažne poljupce
na mladoj koži.

Moje je oči ne stižu.

Imperator Tacit je bolestan.

Njegova duboka starost ne podnosi

napore rata.

Za krevet je prikovan u gnusnom logoru,

u bednoj Tijani – tako daleko! –

Priseća se svoje drage Kampanije,

svoga vrta, vile, jutarnjih besciljnih šetnji –

svog života šest meseci ranije.

U smrtnim mukama

on proklinje Senat, onaj mrski Senat.