Smiri se, srce smiri ,
ti, drhtuljo tjela;
Sjeti se mudrosti
što nam je iskon kaza:
Nek onog koji se plaši
vode i ognja
i vjetra koji duva
preko zvjezdanih staza,
vjetar, voda i vatra
prekriju i učine
nevidljivim,
njemu nema udjela
sred usamljene,
veličanstvene pučine
pB
Dobro je to što je prošlo
dobro je to što nadolazi
čak dobra je i
sadašnjost
U gnijezdu uplelom od tijela
živjela je ptica
bila krilima o srce
najčešće je zvana: nemir
a pođeđe: ljubav
u noćima
odili smo na nabujalu rijeku bola
mogli smo se zagledatiu njoj
od nogu do glava
sada
ptica je pala na dno oblaka
rijeku je upio pijesak
bespomoćni kao djeca
i iskusni kao starci
jednostavno smo slobodni
mnijemo spremni da odemo
U noći dolazi mio starčić
primamljivim pokretom zove
– kako se zoveš – pitamo uplašeni
– Seneka –zbore oni svršenom gimnazijom
a oni bez znanja latinskog
zovu me: mrtvac
pB
Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Kad imam želju da se smejem,
Smejem se grohotom.
Volim onog ko me voli.
Pa zar sam za to kriva?
Što nije uvek isti onaj koga volim.
Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Pa šta sad hoćete?!
Šta hoćete od mene?!
Stvorena sam da se dopadam
I tu se ništa ne može izmeniti.
Potpetica mi je suviše visoka,
Struk mi je suviše vitak,
A grudi suviše čvrste.
I koluti pod očima suviše modri.
A onda i zatim
Takva sam kakva sam!
Dopadam se onome kome se dopadam.
I šta se to vas tiče?!
Ono što mi se dogodilo…
Da, ja sam volela nekoga.
Nekoga ko me je voleo.
Kao deca što se među sobom vole
I znaju prosto da vole,
Da vole, vole, vole…
I zašto me onda ispitivati?!
Ja sam ovde samo da vam se dopadam
I ništa se tu ne može izmeniti!
Glava mu je korijen u zemlji Crne Afrike
što se hrnai sokovima iz legendi i predanja.
Misoa mu je razlistana kao raskošna krošnja
nad zemljom koju su naborali suša i žeđ.
Jedna zvijezda vječno sanjana ali još uvijek
nedosanjana,
jedna zvijezda od njegovog uma i srca odronjena
vodi ga da se odmori na obale vječnosti.
A on zna da na tim obalama nema mira ni počinka.
neko je sliku prelio
šakom hladne vode
otekle su duge
šaren-laže licitar
i vrtuljci
nije se vodi dala samo
glava ludog mitra skitnice
rijetki lasi straha
mrkom vlati pokojom na sliku prenesenižu nju su se slili
širi se platnom naginje i kalti
rascvjetala glava mitrova
hoće li ga sveg prekriti
hoće li se oteti
i iznova pohoditi
prva strepnja djetinjstva?
Vetrić piri,
lipa miri
ko i pre..
Vrelo žubori
po lisnoj gori
ko i pre..
Ja sam mlada
ovde sada
ko i pre..
Sunce bega,
al’ nema njega
kao pre..
Nema sunca milenog,
nema mog.
Oj večeri o slatko čekanje,
o vi noći moji beli dani,
o vi dani a sa dva sunašca,
de ste jako, de je zlato moje?
Plači travo, zapevaj slavuju,
zlato moje zemljica pokriva!
Mili Bože podigni oluju
sred me srca gromom udri živa!
Raka njega krije sad i tama,
šta ću ovde ja na svetu sama!
Ljubavi moja, zima se u svoj štab povlači,
zemlja ponovo njenim darovima zlatnim zrači
i rukom milujemo daleku zemlju neku
kao da kladimo kosu geografije.
Pođimo! Danas! Napred, točkovi, lađe, zvona,
avioni okaljeni beskrajnom svakodnevnicom
prema svadbenim mirisima ostrvlja,
po meridijanskim polenima uživanja!
Hajdemo, ustani, stavi dijademu i kreni,
spuštaj se, trči, pocikuj s vetrom i sa mnom,
hajdemo na vozove za Arabiju ili Tokopilju,
selićemo se samo prema dalekom polenu,
po selima odenutim u dronjke i gardenije
kojima upravljaju siroti vladari bosonogi.
Oprosti snove ljubomorne moje:
Ljubavi strasne nemir slepi, čudni,
Verna si mi, al zašto reči tvoje
Vole da plaše moj um večno budni?
Sred poklonika što za tobom lete
Što želiš ti da draga budeš svima?
I prazne nade što daruje njima
Tvoj pogled, čas nežan, čas pun sete?
Zaslepivši mi um i misli moje,
U ljubav bolnu moju uverena,
Ne vidiš ti kad u toj patnji strasnoj
Tuđ razgovoru, u večeri kasnoj,
Usamljen čamim izvan kruga njena.
Ni pogleda, ni reči nema tvoje:
Kad odlazim – sa strahom, s molbom mamnom,
Ne slede nikad tvoje oči za mnom:
Lepotica kad koja sa mnom staje
I dvosmislen povede govor svoj,
Mirna si ti, i šaljiv prekor tvoj
Ubija me, jer ljubav ne odaje.
Kaži mi još: suparnik večni moj,
Zatekavši me s tobom usamljena,
Zbog čega tebe pozdravlja lukavo?
Ko ti je on i kakvo ima pravo
Da tuguje i bdi pun ljubomore?
Bez matere i poluodevena,
Nasamo izmeđ večeri i zore,
Što njega ti u čase primaš kasne?
No voljen sam i, kad si sa mnom sama,
Poljupci su ti tako puni plama,
I nežna si, a reči tvoje strasne
Tad iskreno su pune duše tvoje:
Tebi su, znam ja, smešne muke moje.
Al’ voljen sam i mogu da te shvatim;
No ne muči me, mila, ja te molim,
O, ne znaš ti koliko silno volim,
I ne znaš kako ja duboko patim.
Nikakvih objašnjenja.
Citata.
Fusnota.Odrednica.
Terevenki čutljivih čokota.
Sve zavisi od toga
koliko ćemo dugo biti
zauvek.
Zbirka Šta šutim
I Dio Strah
Poglavlje – Spomen na djetinjstvo
III
****
nije bila nedelja
ni očevim okom čuvan
prvi dodir koljena i vode
ne mareći dokle se pruža obala
odakle vreba vir
pocikujući
u talas sama zađoh
na tren
ne bi stroga glasa sa obale
da ojača da strah ječim strahom otre
ne bi ruke snažne
sa nožica da istrijebi pijavice
vir u se unese cik i tren
što potom nješe
uludo bješe otimanje vodi