Sipao je kafu u šolju,
dolio mleko,
stavio je šećer
u belu kafu,
promešao kašičicom,
popio belu kafu
i spustio šolju
ne govoreći ništa.
Potom je zapalio cigaretu,
pravio kolutove dima,
otresao pepeo u pepeljaru
ne govoreći mi ništa,
ne gledajući me.
Ustao je,
stavio šešir na glavu,
obukao kišni mantil
jer je padala kiša
i otišao po kiši,
bez reči,
bez pogleda,
a ja sam spustila
glavu u ruke
i plakala.
Zveckaju tanjirima od doručka u suterenskim
kuhinjama
I duž izgužvanih uličnih ivičnjaka
Svjestan sam sumornih duša tolikih služavki
Koje potišteno naviru iz obližnjih kapija.
Mrki talasi magle k meni vitlaju
Unezverena lica sa dna ulice
I gnev uličarke u blatnjavoj suknji
Jedan besciljan osmjeh što lebdi u vazduhu
I nestaje u visini krovova.
Stari momak, srećan momak, avaj,
za ognjštem ne mori ga tuga;
živi sam i nastanjuje redom
jeftine sobe hotelskoga kruga.
Stari momak, srećan momak, avaj,
bez poroda, ogorčen i mudar.
Stari momak, srećan momak, avaj,
jednog dana kad se ne probudim,
neće biti casus. Kelner javlja,
ovde, u Švajcarskoj, il u Budimu:
stari momak, srećan momak, avaj,
broj trideset i šest, sprat: treći.
Iz šarenog mnoštva iskr'o si se krišom,
slučajem pometen,
i u tmurne dane oplakane kišom
uneo sjaj snova dugama prepleten.
Zaigraju misli pa se čini lako
dve duše se spoje,
u treptaju rose čini se da svako
može da poleti baš kao nas dvoje.
Prepuštam se sneno zovu iz daljine
lude noći ove;
znam, imam te samo kroz šapat tišine,
ali ne dam nikom da mi gasi snove.
Moj život – Puna puška – bješe
U ćošku – Sve Vrijeme –
Dok vlasnik prođe – i utvrdi
Ko sam – i ponese Me –
I sad skitamo Šumama Carskim –
I sad lovimo Srnu –
Kad njemu u čast progovorim –
Planine odjek vrnu –
Kad se smiješim – Dolina biva
Puna srdčanog sjaja –
Ko da je Lice Vezuva svoju
Radost reklo do kraja –
Kad Noću – nakon dobrog Dana –
Kraj Gospodara bdim –
To mi je slađe no da Perjan
Dušek dijelim s Njim –
Ko Njega mrzi – smrtno ga mrzim –
Niko se ne pomakne –
Kad moje Žuto Oko ga – ili
Moj žestok Palac takne –
Mogu živjeti duže od njega –
On duže no ja mora –
Jer imam tek moć da ubijem –
A nemam moć da mrijem –
U beskrajnoj čami
polje što se ljeska
snijeg u polutami
blista poput pijeska.
Nebo je od bakra,
svjetlost ni da ine,
mjesec ko iz pakla
rađa se i gine.
Ko oblaci nagli
sivo hraššće šumi
u obližnjoj šumi
skrivenoj u magli.
Nebo je od bakra,
svjetlost ni da ine,
mjesec ko iz pakla
rađa se i gine.
Vi,sipljive vrane
i vuci nezasiti,
u te zimske dane
šta će s vama biti?
Ubeskrajnoj čami
polje što se ljeska
snijeg u polutami
blista poput pijeska.
U snu
slikam kao Vermer van Delft.
Razgovaram tečno na grčkom
i ne samo sa živima.
Vozim automobil
koji mi je poslušan.
Sposobna sam,
pišem velike poeme.
Čujem glasove,
ništa gore od ozbiljnih svetaca.
Bili biste začuđeni
mojim sjajnim sviranjem na klaviru.
Letim baš kao što treba,
znači – sama po sebi.
Kad padnem s krova,
umem da padnem meko u zelenilu.
Nije mi teško
da dišem pod vodom.
Ne žalim se:
uspela sam da otkrijem Atlantidu.
Radujem se što uoči smrti
uvek uspevam da se probudim.
Čim izbije rat,
samo se okrenem na drugu stranu.
Postojim, ali ne moram
da budem dete svog doba.
Pre nekoliko godina
videla sam dva sunca.
A prekjuče pingvina.
Krajnje razgovetno.
Prastara, ispali zubi,
na rogu svitkovi leta.
Gonič je tukao grubi
tamo gde trava cveta.
Šuškanje miša u štali
srcu se ni mili mnogo:
Tužno se sećanje javi
na telca s cvetastom nogom.
Uzeše materi sina,
i prva radost se sruši.
A ispod jasike, s klina,
kožu mu vetar suši.
Uskoro, s heljde i trave,
za sinom krdo da smanje,
u omči, stegnute glave,
povešće i nju na klanje.
Žalosno, pretužno, svelo,
rog će u zemlju da rine…
Sneva o gaju u belom,
i sanja travne doline.
10
Sa mnom sledi zelenu stazu onu
što deli pustinju i zemlju plodnu.
Tamo reč „zob“ i „vladar“ malo ko zna,
čak sultan Mahmuda* žale na tronu.
11
Pod zelenom granom sa korom hleba,
vinom i stihom – više mi ne treba –
sa tobom što sad u divljini pevaš
– i divljina postaje deo neba.