Pozdrav, djevojko, ne baš malog nosa , ne lijepih nogu, bez očiju crnih,
bez vitkih prsta i bez plemenitih usta,
a ni govor ti nije mnogo otmjen, ti, ljubavnice propalog Forminca.
O tebi cjela provincija priča kako si lijepa i kako si zgodna? Lezbosku moju oni s tobom porede?
O kakvo glupo, bezkusno doba!
Prevod Bleki
Proglašavao je da je država
marš Boga u svetu
Prema tome mesto jutarnje molitve
zauzima čitanje novina
a pojam sudbine biva istisnut
od politike
Mnogo pažnje posvetio je policiji
čiji zadaci imaju prolazni karakter
i prestaju da budu potrebni pri
višem stepenu etičkom razvitka društva
Još jedna opaska:
tiranija smešta zakone tako visoko
da nijedan građanin nije kadar
da ih pročita
Slušajući to zamišljamo nekog
ko se uzalud diže na prste
pokušavajući da dešifruje svoju sudbinu
i baš taj pravac percepcije je pogrešan
Slično je tretiranje Hegelove filozofije
kao skladišta metafora i aluzija
s fašizmom pravim draguljem te zbirke
Treba se pomiriti s tim
da su njegove izvanredne anegdote koje
prevazilaze sve
što je Gete rekao Ekermanu
zamenile poeziju
Proglašavao je da je država
marš Boga u svetu
Prema tome mesto jutarnje molitve
zauzima čitanje novina
a pojam sudbine biva istisnut
od politike
Mnogo pažnje posvetio je policiji
čiji zadaci imaju prolazni karakter
i prestaju da budu potrebni pri
višem stepenu etičkom razvitka društva
Još jedna opaska:
tiranija smešta zakone tako visoko
da nijedan građanin nije kadar
da ih pročita
Slušajući to zamišljamo nekog
ko se uzalud diže na prste
pokušavajući da dešifruje svoju sudbinu
i baš taj pravac percepcije je pogrešan
Slično je tretiranje Hegelove filozofije
kao skladišta metafora i aluzija
s fašizmom pravim draguljem te zbirke
Treba se pomiriti s tim
da su njegove izvanredne anegdote koje
prevazilaze sve
što je Gete rekao Ekermanu
zamenile poeziju
Proglašavao je da je država
marš Boga u svetu
Prema tome mesto jutarnje molitve
zauzima čitanje novina
a pojam sudbine biva istisnut
od politike
Mnogo pažnje posvetio je policiji
čiji zadaci imaju prolazni karakter
i prestaju da budu potrebni pri
višem stepenu etičkom razvitka društva
Još jedna opaska:
tiranija smešta zakone tako visoko
da nijedan građanin nije kadar
da ih pročita
Slušajući to zamišljamo nekog
ko se uzalud diže na prste
pokušavajući da dešifruje svoju sudbinu
i baš taj pravac percepcije je pogrešan
Slično je tretiranje Hegelove filozofije
kao skladišta metafora i aluzija
s fašizmom pravim draguljem te zbirke
Treba se pomiriti s tim
da su njegove izvanredne anegdote koje
prevazilaze sve
što je Gete rekao Ekermanu
zamenile poeziju
Proglašavao je da je država
marš Boga u svetu
Prema tome mesto jutarnje molitve
zauzima čitanje novina
a pojam sudbine biva istisnut
od politike
Mnogo pažnje posvetio je policiji
čiji zadaci imaju prolazni karakter
i prestaju da budu potrebni pri
višem stepenu etičkom razvitka društva
Još jedna opaska:
tiranija smešta zakone tako visoko
da nijedan građanin nije kadar
da ih pročita
Slušajući to zamišljamo nekog
ko se uzalud diže na prste
pokušavajući da dešifruje svoju sudbinu
i baš taj pravac percepcije je pogrešan
Slično je tretiranje Hegelove filozofije
kao skladišta metafora i aluzija
s fašizmom pravim draguljem te zbirke
Treba se pomiriti s tim
da su njegove izvanredne anegdote koje
prevazilaze sve
što je Gete rekao Ekermanu
zamenile poeziju
Bilo nas je strah dok smo pod vatrom
gradili barikade.
Čuvar gostione, ljubavnica draguljara, brijač,
svi mi kukavice.
Sluškinja je polegla po zemlji
Izvlačeći kamen iz pločnika,
bili smo strašno uplašeni svi mi kukavice
– domar , prodavačica, penzioner.
Apotekar je pao na zemlju
dok je dovlačiozahodska vrata
bili smo još više uplašeni, krijumčarka, krojačica, vozač tramvaja,
svi mi kukavice.
Dječak iz popravnog pao je
dodajući vreću s pijeskom,
vidite, bili smo stvarno
uplašeni.
Iako nas niko nije silio,
mi smo gradili barikade pod
vatrom.
prevod Bleki
nešto tamo
gde
negde tamo
gde to tamo
van
čega
glave čega drugog
nešto tamo negde tamo van
glave
na zvuk jedva čujan u trenu
nestaje a sa njim i kugla
ne baš gola
oko
otvara se beči
i na kraju
više ničeg
opet se zatvara
i tako to malo vremena
negde tamo
negde tamo van
nešto kao
kao
život
ne baš
Visoka nebesa kroz prozor mi zrače,
Večernja nebesa tiha su i jasna.
Od sreće, samotno srce moje plače,
Milo mu što tako nebesa su krasna.
Prednoćno svjetlo tiho sije,
Od svjetla radost moja klija.
Sad u svijetu nikog nije.
U njem tek Bog je, nebo i ja.
Zaplačimo, prijatelju:
Jedna suza nek bude za list žuti,
Jedna za precvalu ružu,
Jedna za mrtvu djevojku,
Jedna za svakog čovjeka bol.
Jedna suza za svaki kamen,
Za svako drvo,
Za svaku zvijezdu
I za Ideal.
Beskrajne su duše, kamenje.
Strah me je da hodam: da ih ne zgazim.
Danas mi ponovo pada na pamet,
posle četrdeset godina,
usred popodneva.
Gde li je zalutala
ona pohabana knjiga
koju mi je onda dala?
Patos rečenica,
koje je njena nemirna ruka
podvukla crveno?
Rani radovi-
niko živ nije znao za to
onda, u Nemačkoj.
Siva je bila prašina
pedesetih godina.
Letnje pege
usred zime,
dirljivo nestrpljenje.
Pre mnogo godina
neko mi reče,
ne znam ko, pre mnogo godina,
telefonom, usput,
da se ubila.
Ništa ne podseća na nju
ove tople srede
u maju, danas, čak ni
raščitana knjiga.
I deo
Često su, rado sedeli
na kosi brega,sanjivoj.
Otud su dobro videli
crkvu, zatvor, perivoj.
Levo se talasale
travke u ribnjaku dugom.
U pesak baciv sandale,
sedeli su, drug s drugom.
Rukama obgrliv koleno,
gledahu: oblak se odalji.
Kraj bioskopa su leno
kamion čekali bogalji.
U kršu cigala, oprana
konzrva je bleštala.
Nad vrhom purpurnih vrana
kružeći je kreštala.
Od mosta do kupatila
auta – stalno, nanovo.,
Pod crkvom zvona se klatila:
električar je svadbovo.
Na bregu: tiho, bez zbuka,
pirka svež povetarac.
Ni krika, ni zvižduka,
jedino zuji komarac.
A travke, gde su sedeli,
bile su potabane,
Svuda su se crneli
ostaci njihove hrane.
Krave su jezicima
to mesto uvek trle.
To beše poznato svima
Jedino njima – ne.
Šibice se nisu vedele,
ni viljuška, pala u pesak.
Šutnuta vrhom cipele,
boca je vraćala bljesak.
Začuvši mukanje krava,
kretoše niz zavijutke,
odoše, bez pozdrava,
ko što su i sedeli – ćutke.
Niz dve padine su hitali,
kadikad – bočno gotovo.
Pod njima se grmovi splitali
i otplitali, ponovo.
Gazeć i klizeći, na smenu.
Nad vodom je izgrala zraka.
Stigoše, u istom trenu
do staze i do ribnjaka.
Dole u sumrak plavi
dve su se svadbe susrele.
Haljine i košulje u travi,
nežno su se belele.
Svita oblaka se micala
u tamne ralje sutona.
Para se sa zemlje dizala,
i stalno ječala zvona.
S cigarom jedan leno,
drugi uz spoticanje,
išli s istovremeno,
niz dve bočne putanje.
Niz breg, levo i desno,
putem koji razdvaja.
Odjednom, kroz vazduh, pretesno
jeknuše dva vapaja.
Naglo se razdvoji žbunje,
grane se razvrgoše.
Kao da se uz sev munje,
u mučnom snu trgoše.
Uz urlik zinuše grane,
ko otvor u zemlji, velik.
Pred svakim, sa dve strane
naoštren blesnu čelik.
Jednoga sekira klapi
i krv se, po satu, rasu.
Drugi od srčane kapi
sam umre, u istom času.
Zločinci, krvavih ruku
(krv je kapala njihova)
baciše ih u ribnjak.
U muku tako se sretoše
iznova.
Ka stolu, ka svojim mestima
išli su ženici. Baš tad
pastiri sa strašnim vestima
dotrčaše u grad.
U smiraju su zasjale
gomile oblaka, razbludno.
U žbunju krave su stajale
ližući krv požudno.
Električar je trčao po poadini
a šurak pored puta.
Nevesta je u pozadini
stajala sama i ljuta.
Starica, ispod ponjave,
pantliku je vrtela,
u vihoru pijane jurnjave
svadba je k brdu letela.
Jurili su, bez glave,
tapkali po šibljaku.
Žbunjem su, mučući krave
silazile k ribnjaku.
Bila je nesnosna jara
i ugledaše, svi skupa,
gde se u sočivici otvara,
ko okno u mrak, rupa.
II deo
Ko će ih dići iz mrtvih,
iz mrtvih voda ribnjaka?
Smrt je ko voda vrh njih,
ko voda iz njinih stomaka.
Reč svaka njom se ostrvi,
lastar se uz kolac savi.
Smrt je u polizanoj krvi,
smrt je u svakoj kravi.
Smrt je u hajci (daleko
tobože jure lopuže).
Crveno biće mleko
tih krava posle muže.
I vagon crveno plamti,
i put crven izgleda.
Iz crvenih, crvenih kanti
– pojiće crvena čeda.
Smrt gleda i smrt čuje.
U okovratniku je ima.
Grad im se odužuje:
smrt teško pada njima.
Dignimo ih zaboga!
Ubistvo na dan svadbeni!
Mleko bi moglo zbog toga
zauvek da pocrveni.
III deo
Smrt nije skelet s dugom
kosom, dole u rosi.
Smrt, to je taj žbun
u kome
svi mi stojimo bosi.
To nije plač sa sahrane,
ni crna osmrtnica.
Smrt – to je gakanje vrane
smrt – rujna novčanica.
Smrt – to su sva autoa,
grad sa hapsom i baštama,
Smrt – lica muška, naduta,
vratovi s kravatama.
Smrt – stakla gradskog amama,
smrt boji tačku mnogu.
Smert – sve što je sa nama –
jer oni videti ne mogu.
Smrt – to su sve naše sile,
i znoj, i napor i delo.
Smrt – to su naše žile,
naša duša i telo.
Nikad na breg. Dom tih.
Svud vatre. Veče zvoni.
Ne da ne vidimo mi njih –
već nas ne vide oni.
IV deo
Ždralinjak, ružu, krin,
perunike, božur, paviti;
na strašan grob će njin
cinkane ruže staviti;
ljiljane, iz čijeg mirisa
žestoka bije sila,
šeboj buket narcisa
i svežanj karanfila.
Na obalu ih nosite, neka
nebu se povere, gore,
U reku ih bacite, a reka
u tamne će ih odneti gore.
U crne šumske potoke,
kroz naselja jelova,
kroz ritove, mrtve otoke
do baltijskih bregova.
Bregovi, to je mladost, koju
još nismo upoznali.
Ulice u neizbroju,
Bregovi – mnogi kanali.
Teški od bolova ponosnih.
Bregovi – kraj zemlje. Po njima
što više se penješ,
to ih u daljini
sve više ima.
Bregovi – patnje naše lik.
Bregovi – ime ljubavi dano.
Bregovi – ridanje, bregovi – krik
što odlazi i vraća se, neprestano.
Svetlost bola, bezmernost bola,
tuga, i strah, uz nju,
naši snovi i patnja gola,
u njihovom je sve to žbunju.
Bregovi – slave večni čas.
I uvek zdesna od naših patnji.
Bregovi – to je iznad nas.
Il za nama. U našoj pratnji.
I kad je breg usred tmice,
vrhovi se vide njegovi.
Između jučerašnjice i sutrašnjice
Idemo. Idemo. Kao snegovi.
Smrt – to su samo ravnice.
Život – bregovi, bregovi.
Nekad, Lidijo, dok ti bijah mio,
dok nisi bila sklona da ti drugi
savija ruke oko bijelog vrata,
bijah sretniji od kralja Perzije.
Prije, dok nisi za drugom čeznuo
i dok ti Kloe nije bila draža,
ime Lidije bilo je slavnije
nego Ilija, boginja Rimljana.
Sada sam posve predan dragoj Kloi
što mi milo pjeva i na citri svira.
za nju bih umro bez ikakva straha,
samo da usud njoj dade da živi.
Za Kalaisa, sina Ornitova,
ja sva izgaram, i on zame gori.
Rado bih za njeg i dvaput umrla,
samo da usud da da živi.
Ali, da stara povrati se ljubav
i da nas opet u tvrd jaram veže
Da plavu Klou otjeram, i da mi
otvori vrata prezrena Lidija.
Premda je onaj i od zvijezde ljepši,
ti nestalniji od laganog pluta
i od burnoga Jadrana nagliji,
s tobom ću rado živjeti i mrijeti.
“Naprijed, laka konjico!”
„Puške puni!“ Rekao je.
U dolini smrti
njih šest stotina je jahalo.
“Naprijed, laka konjice!”
Neki nesvjesni čovjek?
Ne, čak i kad bi vojnici znali
to je bila glupost.
Nisu bili tamo da odgovaraju.
Nisu bili tamo da rasuđuju.
Bili su tu samo da pobjede ili ginu.
U dolini smrti
njih šest stotina je jahalo.
Prevod Bleki