Jacques Brel – Traganje

 

Sanjati nemogući san
Podnositi bol rastanka
Plamtjeti nekom čudnom groznicom
Otići gde niko ne ide
Voljeti do nerazuma
Voljeti previše, a ipak nedostatno
Pokušati bez moći, bez oružja
Doseći nedokučivu zvijezdu
Slijediti zvijezdu
Smisao je mog traganja
Ne interesuju me mogučnosti
Nebitno mi je vrijeme
I moj očaj
Boriti se neprekidno
Bez sumnji, bez predaha
Upropastiti se
Zbog sjaja  ljubavne riječi
Ne znam da li ću  biti taj heroj
Ali srce će  biti smireno
Gradovi će bjelasati plavim
Jer nesretnik jedan
Još gori, iako je sav sagorio
Plamti još, suviše a premalo
Da razapet se vine
Dosegne nedokučivu zvijezdu

pB

Jesenjin – Cvili harmoniko

 

Cvili, harmoniko. Puca glava…
Naviru zvuci vodoplavni.
Pij sa mnom, kučko šugava,
Pij sa mnom.

Obljubili te, opoganili-
Pripadaš ulici.
Zašto mokriš tim plavim pogledom?
Hoćeš po gubici?

U baštu bolje idi, strašilo,
Da plašiš vrane.
Do bola si me zajašila
Na sve strane.

Cvili, harmoniko. Cvili, stradijo.
Pij, mešino šuplja.
Ja bih onu sisatu radije-
Još je i gluplja.

Među ženama nisi mi prvina.
Ja sam vas mnogo…..
Ali sa takvom, kao ti, strvinom,
Prvi put smogoh.

Što bolnije, to bučnije,
Čas tu, čas tamo, bez traga.
Ja neću da se ubijem,
Idi do vraga.

Sa vašom psećom skućnicom
Vreme je da se oprostim.
Draga, ja plačem, mučim se,
Oprosti….Oprosti….

 














												

E.E.Cummings- Nosim tvoje srce sa sobom

 

Nosim tvoje srce sa sobom
(nosim ga u  srcu)…
Nikada nisam bez njega
(gde god odem, odeš i ti, draga;
i sve što radim
tvoje je delo, moja draga)…

Ne bojim se sudbine
(jer moja sudbina si ti, mila)…
Ne želim svijet (jer, najljepša,
ti si moj svijet, moja istina)…
Ti si ono na šta Mesec uvek sluti
i pjesma koju Sunce uvijek pjevuši,
to si ti…

Ovo je najdublje čuvana tajna koju ne zna niko.
(To je korjen svih korjena
i pupoljak svih pupoljaka
i svod svih svodova
onog drveta zvanog život;
koje raste više no što se duša može nadati
i dublje no što um može sakriti…
To je čudo koje održava zvijezde rasutim.

Nosim tvoje srce sa sobom
(nosim ga u  srcu)…










												

Zapuvat će bura

Iz Dnevnika Yossamin V.









Zapuvat će bura,

ona,

olujna prava dalmatinska

kad dođeš

onin puton doli kraj mora









izmišat će konope na barkama,

gingolovat ih sa jedne bande na drugu,

stavaijat tamarine ka

staricu pognutu o truda





more će pinit,

tazbijat žalo i

bacat se preko rive

sve do prvi kuća





Ja ću trčat livadom bosi nogu

vatat kapi kiše,

preskačuć lokve

ka dite,

u susret tebi





ruke će lovit lišće u zraku,

leptiri će igrat livadon tražeći

zaklon od kiše





a





Ti ćeš na željeznoj kapiji

doli na dnu livade

pobacat kufere i pojurit

prema meni





tog dana

tice će letit naokolo,lastavice

kružit više nas





… dan će onda smirit,

vrime

razvedrit…

na moru će biti bonaca

Cecilia Meireles – Bojažljivost

 

Jedan bi mali pokret,
daleka i sasvim lagana
dovoljna bila da kreneš za mnom
i sa mnom zauvijek budeš

– kretnja koju učinit neću.

S planine vremena
jedna riječ bi mogla pasti
ispremetati sva mora
i povezati daleke zemlje,

– riječ koju izgovoriti neću.

Da bi me među tihim vjetrovima
prepoznao,
tamnim svoje misli,
oblačim noćne haljine

– koje izmišljam za tebe.

I sve dok me ne pronađeš,
svjetovi će broditi
mirnim dahom vremena
neznano  do kada

– a jednog dana
ja ću samo ostarjeti.

 

h

















Pregledaj članak

Tin Ujević – Blaženo jutro

 

Blaženo jutro koje padaš

u svijetlom slapu u tu sobu,

već nema rane da mi zadaš,

počivam mrtav u svom grobu.

 

Možda ćeš ipak da potpiriš

pepelom iskru zapretanu —

jer evo, trome grudi širiš

čeznućem suncu, jorgovanu.

 

Dijeliš mi neke tihe slasti

kad o tvom žaru vidim knjige

na polici — i cijeli tmasti

vidik te sobe pune brige.

 

Za mene ipak nešto fali

u ovoj uzi bez raspeća,

na dragoj usni osmijeh mali,

u čaši vode kita cvijeća.

 

Blaženo jutro koje padaš

sa snopom svjetla u tu sobu,

već nema smrti da mi zadaš,

no vrati ljubav ovom Jobu.

 














												

Tatjana Lukić – grehota

I.

 

slijedom svoje sjenižžzanemariti kamen

ne slušati vodu?

 

govoriti govoriti

sam se svom uhu umiljavat

na jedan jezik  jedan šapat

privići grlo i sluh?

 

mimo svega

ista uda pto ne nosi svijetom

kao pored utvare kao

pored čuda od kojeg oči odvikosmo

proći slijepo?

 

zar bi nas bilo bez pusanja u prsažja sam ovo

i ovo čelo moje jedino

i ovo srce

ni u kojoj drugoj spilji ,pohranjeno!

 

pravdamo spremno

zaborav i nehaj:

 

još bismo pod sebe mokrili

još se u peleni koprcali

 

zar bi se iz jasala otkotrljali

znajući da bolimo zemlju koračanjem

da joj vjenac – ranu rezbarimo trkom!

 










												

Ana Ahmatova – Pjesma poslijednjeg susreta

 

Studen pakla mi je grudi takla.
Korak se u laku dao drhtavicu.
I ja na desnu ruku sam namakla
S leve rukavicu.

O, koliko ovde stepenica ima
A ja sam verovala — tri.
Šapat jesenji među klenovima
Prošumi: „Umri sa mnom ti!

Varljivost života sreću mi zakrili.
Prevrtljiva sudba nasmeja se zlobom“.
Ja mu odgovorih tiho: „Mili,
Meni, takođe. Umreću sa tobom“.

O poslednjem pesma to beše susretu.
I ja pogledah na sumorni dom.
U spavaćoj sobi, ko na drugom svetu,
Gorele su sveće ravnodušno za mnom.

* * *
Ukrašenim tuk’o me kaišom
Moj muž — do modrica tela
Zato što ti sa prozora krišom
Motriš. Svunoć u vatri sam bdjela.

Sviće. I nad modrom kovačnicom
U kolute dimčić se izvio.
A ti sa mnom tužnom sužnjačicom
Opet nisi — opet nisi bio.

Ja sam tebi, uz ranjenu dušu,
Sudbu-muku prinjela na dlanu,
A možebit ti voliš plavušu,
Riđokosu milu, nasmijanu?

Ja ne umijem skriti jauk pijani.
Srce tuži, u duši bol grsti.
Tanki zraci, ko sablasni prsti,
padaju na čaršaf nezgužvani.

* * *
Da mudro živim već sam naučila,
Gledajuć’ u nebo i moleć’ se bogu
I da dugo skitam da bih izmučila
I nemir duše i dušu ubogu.

A kada u dolji vetar prene čičke,
Grozdovi rjabine sviju se po plotu,—
Ja veselo slažem mozaik-kamičke
U pjesme o divnom prolaznom životu.

Vraćam se. Tople dlanove mi liže
Baršunasti mačak, preduć natenane,
I jarki se oganj razgorjeva, striže
Nad vodom iz modrih dimnjaka pilane.

Samo tišinu cepne iznenada
Krik rode koja već slijeće na krov.
Ako na vrata pokucaš sada —
Neću čuti tvoj zov.

* * *
Sahrani, sahrani, ti vjetre, mene.
Najbližih mojih na pogrebu nije.
Okolo mrtvih već lutaju sjene,
I disanje je zemlje potmulije.

Biće moje bješe slobodno i žedno
Ko i ti i htjede još životne muke.
Pomiluj, vjetre, ovo tjelo ledno
I prekrsti mu u njedrima ruke.

Zatvori na njemu ovu crnu ranu
Pokrovom tkanim od večernje tame.
Naredi sutonu plavome, svečanu
Da nada mnom čita tihe psalme.

Da bi bilo lakše osamljenoj meni
Sna poslednjeg zgasit’ buktinju goruću,
Šumite svom snagom, visoki jaseni,
O prolleću, o mome proljeću

Studen mi je pakla grudi takla.
Korak se u laku dao drhtavicu.
I ja na desnu ruku sam namakla
S leve rukavicu.

O, koliko ovde stepenica ima
A ja sam verovala — tri.
Šapat jesenji među klenovima
Prošumi: „Umri sa mnom ti!

Varljivost života sreću mi zakrili.
Prevrtljiva sudba nasmeja se zlobom“.
Ja mu odgovorih tiho: „Mili,
Meni, takođe. Umreću sa tobom“.

O poslednjem pesma to beše susretu.
I ja pogledah na sumorni dom.
U spavaćoj sobi, ko na drugom svetu,
Gorele su sveće ravnodušno za mnom.

* * *
Ukrašenim tuk’o me kaišom
Moj muž — do modrica tela
Zato što ti sa prozora krišom
Motriš. Svunoć u vatri sam bdela.

Sviće. I nad modrom kovačnicom
U kolute dimčić se izvio.
A ti sa mnom tužnom sužnjanicom
Opet nisi — opet nisi bio.

Ja sam tebi, uz ranjenu dušu,
Sudbu-muku prinela na dlanu,
A možebit ti voliš plavušu,
Riđokosu milu, nasmejanu?

Ja ne umem skriti jauk pjani.
Srce tuži, u duši bol grsti.
Tanki zraci, ko sablasni prsti,
padaju na čaršaf nezgužvani.

* * *
Da mudro živim već sam naučila,
Gledajuć’ u nebo i moleć’ se bogu
I da dugo skitam da bih izmučila
I nemir duše i dušu ubogu.

A kada u dolji vetar prene čičke,
Grozdovi rjabine sviju se po plotu,—
Ja veselo slažem mozaik-kamičke
U pesme o divnom prolaznom životu.

Vraćam se. Tople dlanove mi liže
Baršunasti mačak, preduć natenane,
I jarki se oganj razgoreva, striže
Nad vodom iz modrih dimnjaka pilane.

Samo tišinu cepne iznenada
Krik rode koja već sleće na krov.
Ako na vrata pokucaš sada —
Neću čuti tvoj zov.

* * *
Sahrani, sahrani, ti vetre, mene.
Najbližih mojih na pogrebu nije.
Okolo mrtvih već lutaju sene,
I disanje je zemlje potmulije.

Biće moje beše slobodno i žedno
Ko i ti i htede još životne muke.
Pomiluj, vetre, ovo telo ledno
I prekrsti mu u nedrima ruke.

Zatvori na njemu ovu crnu ranu
Pokrovom tkanim od večernje tame.
Naredi sutonu plavome, svečanu
Da nada mnom čita tihe psalme.

Da bi bilo lakše osamljenoj meni
Sna poslednjeg zgasit’ buktinju goruću,
Šumite svom snagom, visoki jaseni,
O proleću, o mome proleću