Category Archives: Umjetnost

Mesec kroz oblake što se roje

baci u sobu svoj mukli pogled

Šest pribira na stolu stoje

I samo jedan prazan, proklet

To moj muž, i ja, i prijatelji

Dočekujemo Novu godinu

Zašto su mi prsti krvavi i crveni

I zašto osećam otrov u vinu?

Domaćin, podigav punu čašu –

Bio je važan i tvrd ko zid:

”Pijem za zemlju rođenu našu

U kojoj ležimo svi!”

A moj drug pogleda u mene

I, setivši se nečega živo

Uzviknu: ”A ja – za pesme njene

U kojima svi živimo!”

A treći, ne znajući ništa od toga

Ni koga nema, ni ko ode

Uz istu misao uhvati mi pogled

I prošapta: ”Moramo i za onoga

Koji bi, da je živ, bio ovde!

Spavaj sine san te prevario,

nesanka ti vodu odnijela,

za golemo brdo zanijela,

di no nema vuka ni hajduka.

Dušani ti po godi hodali,

travu palsi a lista vodu pili,

mome  Mehi ništa ne udili.

Ćuti sad muza; sa stidom na svom
devičanskom licu, ona stoji
pred tobom, da sud sasluša nad njom,
sud koji ceni, al’ ga se ne boji.
Dobrom bi da se svidi, samo tom
ko istinu od lažnog sjaja dvoji,
Kom za lepotu bije srce vrelo,
taj samo sme da njoj ovenča čelo.

Pesme mi biće samo dotle tu
dok bude jedne duše da ih sreće;
da maštanjima slatkim spliću nju,
uzvišenog joj čuvstva beru cveće,
S vremenom one rode se i mru
i do potomstva dolebdeti neće.
U magnovenju nastanu, zabruje,
Pa s brzim kolom časova othuje.

Proleće dođe! Tle zagreja mlak
vetar, pa život svud mladićki bije.
Sve prože miris omaman i jak;
a s neba pesma veselo se lije.
Staro i mlado blagosilja zrak
i svakim svojim čulom radost pije.
S prolećem sve to minu! Sazre cveće,
što na svet dođe, mirno grobu kreće.

Ne dozivam, ne žalim, ne plačem,

ko s jabuka belih cvetni kad –

sve će proći. Suvim zlatom načet,

nikad više neću biti mlad.

Više nećes treptati ko ptica,

srce, zimom dotaknuto zlom.

Ni zemlja me brezinoga cica

ne namami bos da lutam njom.

Duše skitnje! Sve me redje preneš,

sve mi ređe pališ usta plamna.

O svežino moja izgubljena,

oči bujne, poplavo pomamna!

Na željama škrt sam ko na zlatu,

moj živote beše mi tek san?

Ko na rujnom da projuri atu,

u proleće kad zarudi dan.

Lisća bakar tiho kaplje s klena,

na tom svetu prolazno je sve…

Nek je svaka stvar blagoslovena,

sve što dođe da cveta i mre.

***

Ne štedjeh nikada srce: kad se poje,
druguje, kad jad je, ili strast najveća.
Oprosti mi, mili. Što bješe – bilo je.
Meni je sad teško.
No sve je to sreća.

I to što strastveno, i vrelo tugujem,
i što plašeći se nenadnih nesreća,
na avet, na malu sjenku negodujem.
Meni je sad strašno…
No sve je to sreća.

Nek je plač, gušenje. Nek prekori zdušno
Biju kao granjem nevrijeme. Veća
Bol je svepraštanje, gora ravnodušnost.
A ljubav ne prašta. I sve je to sreća.

Ja sad znadem i da ubiti umije,
Ni s kim ne dijeli vlast, nit saučešća
Očekuje dok je lijepa, dok žije,
Sve dok to utjeha nije nego – sreća.

<1952>

Jedna djevojka pliva u moru

Jedan bradati čovjek korača po vodi

Gdje li je ljepota najvećijh ljepota

Čudo naznačeno ovdje u prvom stihu?

Nad zemljom prozor visoko je meni,
Visoko je meni.
Vidim tek nebo s večernjom rumeni,
S večernjom rumeni

I nebo se čini praznim i blijedim,
Praznim i blijedim…
Ono mi se kezi nad srcem bijednim,
Nad srcem bijednim.

Avaj, u pečali bezumnoj ja mrijem,
Ja mrijem,
I stremim onome što mi znano nije,
Znano nije.

I ova želja ja ne znam otkuda
Dođe mi – otkuda,
Ali srce hoće i moli za čuda,
Čuda!

O, neka bude ono što ne biva,
Nikada ne biva:
Blijedo nebo čuda obećava živa,
Obećava živa.

Plač zbog obećanja lažnog, al ne lijem
Suze, ja ne lijem…
Meni treba to čeg na svijetu nije,
Na svijetu nije.

U pustom parku,niz sleđene staze,

minupše načas dvije čudne nakaze.

Oči su im mrtve,a usne im trome

jedva čujne riječi sa naporom lome.

U pustom parku ,niz sleđene stazer,

dozvaše prošlost dviej čudne prikaze.

-Da li se još sjećaš davnog žara tvog.

-A zašto ćelite da se sjetim tog.

-Ah! Ti davni dani kad smo usne svoje

spojili u sreći!-Da,da,moućno je.

-Sijaše nam nadu sa neba modrine!

-Nada je odbjegla u nebeske tmine!

Koračahu tako kroz travu svelu,

samo noć je čula riječ im neveselu.

…ali kad te u daljini ugledam,
Prelazim na drugu stranu, protivnu,
Gdje me nećeš opaziti
Između prolaznika mnogih.

Pred tobom se sakrivam
Za uglove ulične
Ili za široka stabla.
U noći, sanjam kako idem pored tebe.

U mladosti kob je htela kleta
da pohodim sred širokog sveta
jedno mesto meni od svih lepše –
tako ljupka usamljenost beše
tog jezera, sveg u crnom stenju,
i vrh kojeg čempresi se penju.

Ali kada pokrov noći crne,
kao sav svet, i njega ogrne,
i kad vetar mistični zašumi
naricaljku u čempresnoj šumi
tad – oh, tada, budih se s večera
pred užasom samotnog jezera.

Al’ taj užas ne bejaše strava
već nekakva naslada drhtava –
slutnja kakvu ni dragulja sila
ne bi meni nikad izmamila –
niti Ljubav, makar tvoja bila.

Smrt bi ispod otrovanog vala,
na dnu mu se grobnica skrivala
s pokojnikom što tu htede dati
svu utehu svojoj crnoj mašti,
i duh čiji pust i pun čemera
stvori Eden od tamnog jezera.