Mislim o tebi
u svim formama
kada kiša dolazi.
(Kako starim, počinjem
da mrzim metafore –
njihovu jasnoću
i njihovu nepodesnost)
Ponkad su ove misli
vlaga što jedva slazi,
od koje nema
ničeg nežnijeg,
katkad rominjava kiša,
užurbano preletanje
čišćenje uma:
katkad, zaglušni pljusak.
Kako starim počinjem
da mrzim metafore,
volim nježnost,
plašim se pljuskova.
pB
Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san.
Podaj se pjanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.
Leti ko lišće što vir ga vije,
za let si, dušo stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.
Predozborna šutnja
Autor
Vedad Šabanadžović
Žena u Ivernažu
Preliva se čaša noći. Prosipa bujicu kiša.
Noć i kiša. Kiša i Noć. Ivernaž.
I jedna žena sama u noći i u Ivernažu.
Ispod dalekog tutanja tam-tama
zmijasto se izvija na šiši
kao u zagrljaju muškarca.
Jedna žena u starim škripavim kolima noći
Jedna žena šumom kiše probuđena,
jedna žena od radosti zaluđena-
Pleše u noći, na kiši, sama i gola.
Kiša pada kao da liječi teške rane,
Kao da oslobađa od tamnih sila i strasti,
Pada kao šaputanje, kao milovanje: Ustani, Rasti!
Kiša pada i nema kraja ovom iveranžu,
Dok se žena zmijasto izvija na kiši
Kao u zagrljaju muškarca,
Kiša pada i čudne priče plete
Kao da se rađa i plače prvo dijete.
Naš život je neprekidno putovanje,
od rođenja do smrti.
Okoliš se mjenja,
ljudi se mjenjaju,
potrebe se mjenjaju,
ali voz i dalje odi.
Život to je voz,
a ne prolazna željeznička stanica.
pB
Sveže slatke vode u bistrome toku,
Gde je udove lepe
Kupala ona što mi se jedina gospom čini
Sećam se toga uz uzdahe slepe
Stub svom lepom boku;
Trave i cveće koje suknjom širokom,
Ljupkom je pokrila,
I nedrom koje andjeoski svetli;
Vazduše vedri i sveti,
Gde Amor mi srce otvori lepim okom:
Svo slušajte, sluhom duše jedne,
Ove moje reči, bolne i poslednje.
Ako takvu sudbu svi za mene ištu,
I ako nebo s tom namerom dela,
Da mi Amor sklopi oči u suzama,
Nekakva milost nek mi ostatke tela
Sahrani medj’ vama,
A duša gola nek ide nebeskom boravištu;
Manje će surova biti smrti tama,
Ako tu nadu puku
Nosim u ovom opasnom koraku;
Jer duh na izmaku
Ne bi nikad mogo u mirniju luku
Niti u grobnicu mirniju
Pobeći od izmučenog tela i kostiju.
Možda će opet vreme da se otka
Kad će na mesta već znana
Vratiti zverka pitoma i krotka;
I tamo, ona gde me je videla
Blagoslovenog dana,
Pogledom punim radosti i želja
Tražeći mene; i, o, neveselja!
Ko zemlju da već me skriva kamen goli
Kad vidi, nek Ljubav nadahne jako,
Da uzdahne, tako
Nezno da milost za mene izmoli
I uzdhom nebo da savlada celo,
Brišući sebi oči lepšim velom.
Sa lepih grana je letela
(Slatka sred uspomena)
Kiša cveća na bedra njena;
A ona je sedela
Skromna u tihoj slavi, tu
Oblakom ljubavi već pokrivena;
Neki cvet joj pado na haljina rub,
Neki na letenice plave što je krase,
Što kao biser i ko zlatna vatra
Behu onog dana kada je posmatrah;
Neki je pado na zemlju, neki u talase,
Neki je nastavljao zrakom da krstari
Kao da kaže: Tu Ljubav gospodari!.
Ko zna po koji put, i tada
Uzviknuh prestravljeno
Ona se u raju rodila, verujem!
Zaboravom tako me ispuni i savlada
Ponašanje božansko njeno
I lice i osmeh i glas koji čujem,
Od stvarnog me sveta
Odvojiše tako
Da rekoh, s uzdahom koji me potresa:
Kada sam ovamo dospeo i kako?
Misleći da sam u nebu, a ne tamo gde jesam.
I tako volim, od onih vremena,
Livadu tu, da drugde mira nemam.
Da imaš pesmo, lepote koliko žudiš
Mogla bi hrabro
Izaći iz šume i živeti izmedju ljudi.
Mjesec je rumen sred obzorja plava,
u magli što poljem razigrano kreće,
zaspalim poljem;a žaba krekeće
u zelenoj trsci koja podrhtava.
Vodeni cvjetovi sklapaju latice;
a sjene topole titraju kroz plavet,
varljive i prave, ko njihova avet;
u žbunju žmirkaju svici- lutalice.
Otvaraju sove svoje krupne oči
i riju po tami krilima surim.
a zenit se puni svjetlucanjem šturim,
izranja Venera,to je doba Noći.
Razmrsio sam sobu gdje spavam, gdje snivam
Razmrsio sam polje i grad gdje život provodim,
Gdje svjetlo se skuplja u mojim odsutnim očima,
Gdje sunce izlazi, gdje snivajuć bdim.
Svijet male sreće, bez površine i bez dna,
S odmah zaboravljenim čarima,
Rođenje i smrt zamršava njihove dodire
U neba i zemlje pomiješanim naborima.
Ništa ne odijelih, već udvostručih srce svoje.
Da bi se voljelo, sve stvorih: nestvarno i što je java;
Dadoh joj njen razum, njen oblik, njenu toplinu
I besmrtnu ulogu-njoj koja me obasjava.
Glasačka trka ili kad bi listić mogao birati
Autor
Vedad Šabanadžović
To je bilo jednog utorka oko četiri časa posle podne
meseca februara
u kuhinji
neko je ponizio služavku
Ranio je u dubinu njenog bića
nešto što je bilo još netaknuto
upravo je načeto
i opustošeno
Nešto što je još bilo živo
i što se smejalo ćutke
Ali
neko je ušao
rekao neku tešku reč
jer je razbila nešto
i to što se u njoj još moglo radovati
prestalo je zauvek da se smeje
Služavka je ostala ukočena
ukočena pred kantom za smeće
i onda je počela da drhti
Ne sme nikako sada da počne da plače
Jer ako počne da plače
služavka za sve
dobro zna
da neće nikako umeti
da se zaustavi
Ona u sebi nosi toliku bedu
već vrlo dugo je nosi kao zamrlo dete što još daje neke znake života
Ona zna dobro
čim prva suza krene
sve druge će za njom
i to će napraviti takvu buku
koju niko živ neće moći podneti
oteraće je
to zamrlo dete u njoj onda će potpuno umreti
Ućuta šta je drugo mogla.