Ja ne vidim od svoje sjene
Ni sunca, ni te mlade boje.
Proljeće svuda sja i cvate,
Al ono nigdje nije moje.
Ne živim u njem, već sa strane.
I kuda god mi noga krene
Na svim je putevima radost,
A sva je radost izvan mene.
Bez pokoja sam. Kakvom tugom
Kažnjava život svog bjegunca!
Nijedna zraka nije moja
Od ovog svima danog sunca.
Tišina sve je što nas plaši.
U glasu – Spasa je klica –
Al Tišina je beskonačno.
Ono je lišeno lica.
106.
Niko nije zavirio, otkad ovaj svijet posta,
Za sudbine zastor, mada kušalo je ljudi dosta.
Sedamdeset i dva ljeta ja danju i noću razmišljah.
Ali ništa ne doznadoh, neriješena tajna osta!
112.
Kakve nosi događaje ova noć – ne pitaj,
Za sve ono što dolazi pa će proć – ne ptaj.
Ti ovaj čas upotrijebi kao dobru zgodu:
Što je prošlo ne spominji, što će doć – ne pitaj!
Dugo sam bolovala od ljubavi…
i činilo mi se važno vrlo,
da li ima negde ili ne,
nečega čega nema.
A od jutros sve razumem čudesno
i mislim da je udesila priroda umesno
ili slučaj naneo,
te nisam uvek draga bivala čoveku
koji bi mi čežnje zaneo,
za nečim čega nema.
U zamišljene sreće maženju
istrošilo bi mi se srca pola,
utopila bi mi se duša u traženju
nečega čega nema.
Sad jedino, kao nad srećom strepim:
da li će ovaj dan svanuti
oblačnim ili lepim, jer znam,
ništa mi ne može doneti nečega čega nema.
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije još nedozrele
Govorio sam joj ti si derište ti si
Balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg
Nije bilo
Pitala me je imam li brata, šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me
Je pitala
Pitala me je da li bih mogao sa svakom
Tako sačuvaj bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre
Kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali ljubičasti ili mi
Se čini
Pitala me je da li sam Hrvat imam li
Devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko božićni zvončići moga
Detinjstva zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju
Mahalu
Ej Sulejmana othranila majka
Ona je prostrla svoje godine po parketu
Njene su oči bile pune kao zrele breskve
Njene su dojke bile tople ko mali psići
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi
Važna
Svetlana Svetlana znaš li da je
Atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam
Joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala
Vodio sam je po kujundžiluku po
Aščinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke Neretva
Ždrebica
Pod Starim mostom Crnjanskog joj
Govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan
Kolena joj crtao u vlažnom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino ko
Prvi ljiljani
U džamije je vodio Karađoz beg mrtav
Premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela malo
Plakala kao i sve žene
Svuda sam je vodio
Sada je ovo leto
Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme
U jednom listu pola stupca za Peru Zupca
I ništa više
A padale su svu noć nad Mostarom neke
Modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Ni ono nebo ni ono oblačje ni one
Krovove
Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka
Nad Mostarom
Ne umem zaboraviti
Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu
Njen smeh što je umeo zaboleti kao
Kletva
Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu
Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša
Ni one teške modre kiše
O jesen besplodna njena jesen
Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu
Sve je govorila malo tužno malo
Plačljivo o Karenjini
Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo
Ni mrava zgaziti
Smejao sam se, ti si glupa on je ubica
Ti si dete
Ni one ulice one prodavnice poslednjeg
Izdanja Oslobođenja
Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne
Umem zaboraviti
Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom
One kiše
Ljubila me je po cele noći, grlila me i
Ništa više
Majke mi ništa drugo nismo
Posle su opet bila leta posle su opet
Bile kiše
Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane
Otkud tamo
Ni ono lišće po trotoarima ni one dane
Ja više ne mogu, ja više ne umem
Izbrisati
Piše mi pita me šta radim, kako živim
Imam li devojku
Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen
Na one kiše
Ona je i sad kaže ista kune se Bogom
Potpuno ista
Da joj verujem da se smejem davno sam
Davno prokleo Hrista
A i do nje mi baš nije stalo klela se
Ne klela
Mora se tako ne vrede laži
Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu
Sve sam joj govorio
Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu
Knjigu čitala popodne
U kosi joj bilo zapretano leto žutilo
Sunca malo mora
Prve joj noći i koža bila pomalo slana
Ribe zaspale u njenoj krvi
Smejali smo se dečacima što su skakali
Sa mostova za cigarete
Smejali smo se jer nije leto a oni skacu baš
Su deca
Govorila je mogu umreti mogu dobiti
Upalu pluća
Onda su dolazile njene ćutnje duge
Preduge
Mogao sam slobodno misliti o svemu
Razbistrit Spinozu
Sate i sate mogao sam komotno gledati
Druge, bacati oblutke
Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići
Nekud otić daleko
Mogao sam umreti onako sam u njenom
Krilu, samlji od sviju
Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu
U stenu, sve sam mogao
Prste je imala dugačke krhke beskrvne
A hitre
Igrali smo se buba-mara i skrivalice
Svetlana izađi eto te pod stenom nisam
Valjda ćorav
Nisam ja blesav hajde šta se kaniš
Dobićeš batine
Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u
U samu reku našla bi me
Namiriše me kaže odmah pozna me dobro
Nisam joj nikad verovao valjda je stalno
Curila kroz prste
Volela je kestenje kupili smo ga po
Rondou
Nosila ga je u sobu vešala o končiće
Volela je ruže one jesenje ja sam joj
Donosio
Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju
Pitao sam je šta misli o ovom svetu
Veruje li u komunizam
Da li bi se menjala za Natašu Rostovu
Svašta sam je pitao
Ponekad glupo znam ja to i te kako
Pitao sam je da li bi volela malog sina
Recimo plavog
Skakala je od ushićenja hoće hoće
A onda odjednom padala je u neke tuge
Ko mrtvo voće
Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za
Živu glavu
Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona
Pala s Jupitera
Ko je to recimo Zubac Pera da baš on a
Ne neko drugi
Taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi
Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna
Ti si đavo
Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi
Nije verovala
Vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje
Svašta je govorila
A padale su nad Mostarom neke modre kiše
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni
Kad bi’ znao sa kim sada spava
ne bi mu glava
Ne bi mu glava jao kad bi’ znao
ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao
kad bi’ znao ko to
U meni bere kajsije još nedozrele.
Ti spavaš noću
a ja nemam sna
i dok ti spavaš
mnogo patim ja
Zatvorene ti oči tijelo ti opruženo
i mada je smiješno sve to meni se plače
Odjednom eto ti sesmiješ
grohotom se smiješ dok spavaš
gdje li si ovog trena
gdje si to zaista otišao
možda i sa nekom drugom ženom
veoma daleko i u drugu zemlju
i sa njom smiješ se meni
Ti spavaš noću
a ja nemam sna
i dok ti spavaš
mnogo patim ja
Dok spavaš ne znam da li me voliš
kraj mene si a ipak daleko
savim sam naga i priljubljena uz tebe
ali kao da nisam sasvim tu
ipak čujem kako ti srce kuca
i ne znam da li kuca za mene
i ne znam ništa i ne znam više
htjela bih da tvoje srce ne kuca više
ako bi me ikad prestao voljeti
Ti sanjaš noću
a ja nemam sna
i dok ti sanjaš
mnogo patim ja
Po čitavu beskrajnu noć plačem
a ti sanjaš i samo se smješkaš
ali to ne može trajati više
jedne noći sigurno ću te ubiti ja
i tvoji snovi prestaće zauvijek
a kako ću zatim i debe ubiti ja
i moja nesanica prestaće sva
i naša dva sjedinjena leša
spavaće zauvijek od tada spojena
Ti sanjaš noću
a ja nemam sna
i dok ti sanjaš
mnogo patim ja
Ali evo dana i ti se budiš naglo
i na mene se osmjehuješ prvo
osmjehuješ se zajedno sa suncem
i ne misliš više na prohujalu noć
i tada govoriš uvijek iste riječi
“jesi li provela dobro noć”
a ja odgovaram baš kao i uvijek
“Da dragi dobro sam spavala
i sanjala tebe kao i uvijek.”
Ako možes da sačuvaš svoju glavu kad svi oko tebe
gube svoje i optužuju te za to;
Ako možeš da vjeruješ sebi kad svi u tebe sumnjaju
i sam dopunjuješ njihove sumnje :
Ako možeš da čekaš a da ti ne dosadi čekanje,
ili,ako si prevaren – da sam ne prevariš
ili,ako si omrznut – da sam ne zamrziš,
a da uz to ne izgledaš predobar ili premudar;
Ako možeš da sanjariš a da sni ne ovladaju tobom,
Ako možeš da maštaš a da ti iluzije ne budu cilj,
Ako možeš da se suočiš sa uspjehom i porazom
i smatraš te dve varke kao da su potpuno iste;
Ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi,kako bi od nje napravili zamku za neuke,
ili da posmtraš propast onoga čemu si namjenio sav život
i da,pogrbljen,s dotrajalom opremom opet novu stvaraš;
Ako možeš da natjeraš svoje srce,nerve i tetive
da te služe dugo iako si ih nemilice trosio,
i da izdrzis i kada nema vise niceg u tebi
sem volje koja ti dovikuje:”Istraj!”
Ako mošeš da zborišsa manjima od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu sa jačima a od tebe-
sačuvaš svoju dostojanstvost;
Ako možeš da ispuniš jedan neizbrisivi tren
sadržajem koji traje šezdeset sekundi –
tvoja su zemlja i sve što je na njoj,
i,iznad svega,ostaćeš čovjek,sine moj!
9.
Dokle ćeš još brigom razbijati glavu?
Ustaj, jer je sada hora za zabavu,
kud pogledaš, svud se priroda zeleni,
Uzmi čašu – i pij prirodi u slavu!
22.
Vino, svirka i djevojke mlade,
Pa još rijeka i cvjetne livade!
To ti je raj – ne spominji pak’o
Drugog raja – vjeruj – ne imade!
iz gornje ladice komode
izvukao sam par plavih gaćica
pokazao ih njoj i upitao:
“je li ovo tvoje?”
pogledala ih je ovlaš i uzvratila:
“ne, te pripadaju nekom gaboru.”
da bi tu otišla i ja je više nisam vidio.
kod kuće je nema.
obigravam neprestano oko njenog doma
i ostavljam cedulje na vratima,
ali kad se vratim nađem ih na istom mjestu.
skidam zato malteški križ s retrovizora
i vežem ga za kvaku njenih ulaznih vrata
vezicom za cipele.
ostavljam i knjigu pjesama.
ali kad se ponovo vratim sve je još uvijek
netaknuto i na istome mjestu.
lutam ulicama u nadi da ću negdje ugledati
onu njenu tamnocrvenu kadicu
s istrošenim akumulatorom
i vratima poput slomljenih krila
tužno obješenim.
vozim se ulicama
na rubu suza
postiđen zbog vlastite sentimentalnosti
i moguće ljubavi
izgubljeni starac koji vozi kroz kišu
pitajući se kamo li je sva ona sreća
najednom isparila.
Stigla je jesen do lišća zaljubljenog u nas
i do miševa gde je žito požnjeveno;
Požutelo je lišće jasena tu iznad nas
a i šumskih jagoda lišće prokvašeno.
Čas ljubavi koja vene stigao je i do nas,
i naša setna duša umorna je, svela;
Sad rastajmo se,
pre neg’ doba strasti zaboravi nas,
sa poljupcem i suzom vrh tvog setnog čela.