I opet te u vinu gledam,
Osećam strah pred tvojom slikom,
Tvoj osmeh opet bljesnu čedan
U kosi teškoj, zmijolikoj.
Oboren tavnim mlazevima,
Uzdišem opet, bez ljubavi,
Nestali san o cjelovima,
O mećavi što tebe slavi.
Divnim se smjehom smiješ meni,
U čaši vijaš slično zmiji,
Nad tvojim krznom skupocenim
Lahori vjetrić golubiji.
Kako, kad živa kaplja pljusne,
Ne vidjet’ sebe u toj pjeni?
Ne sjetiti se tvoje usne
Na mojim nazad zabačenim?
Sunce nije savrsena stvar, jer se ne moze pretvoriti u djecaka,
niti u malog psica ljubavi, koji se igra u krugu nebesa
a to, sto se bez njega ne moze zivjeti, to je samo kazna daljina
za visinu, za plavo u ocima, za most preko rijeke.
Otici i ne vratiti se, to je najvrijednije izmedju svih dogadjaja
ali sunce ni to ne umije. Mozda mu nedostaje ljudska ludost.
Popraviti se to vise ne moze, ali kad bi uspjelo kome
onda bi smo se sigurno sjetili da mu jos nedostaje ljudska smrt.
Možda je bolje
što nismo stigli
jedno drugom da kažemo
te posljednje riječi.
Posljednje riječi
mogle bi nas zavesti.
Previše živo
da se drže teme.
Neoprezno
mogle bi da dodirnu
buduće vreme.
Prerano da sahrane
nešto u nama.
Mogle bi da nemaju
ništa da kažu.
Mogle bi da govore
preko svake mere.
Da nam kažu
previše sve.
Možda je bolje
što nismo stigli
jedno drugom da kažemo
te posljednje riječi.
U posljednjim riječima
zatvoren je tetreb.
Čeka na obali velike i spore reke
na drugoj Haron nebo prosijava mutno
(to uostalom uopšte nije nebo) Haron je
već samo prebacio uže preko grane
ona (ta duša) vadi obol
koji se kratko vreme kiselio pod jezikom
seda na zadnji kraj praznog čamca
sve to bez reči
i da bar ima meseca
ili pas da zalaje
Ako je duša rođena da ima krila,
šta će joj koliba i šta će joj vila!
Našto Džingis Kan, našto horda! Eto,
dva neprijatelja imam na svetu:
Dva sveta, al su blizanački sliti –
to su glad gladnih i sitost sitih!
Kad mojih stopala više ne bude
u prašini puta ovoga,
i skela bude redovno plovila bez mene,
kad budem kupio i prodao poslednji put,
i mojim odlascima na pijacu u zoru
i vraćanju kući u sutone bude došao kraj,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.
Kada prah bude prekrio strune mog instrumenta,
i gušteri se po mom dovratku budu verali,
kada vrt moj asketsko ruho odene
spreman za pustinju,
a korov zakrili vodu u mom bunaru,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.
Muzika neće ćutati u flauti života,
a sati će teći neprekidno brujeći.
Skele će biti pune, kao danas što su,
ljudi koji žele na drugu stranu da pređu.
Goveda će pasti, govedari će se igrati na livadama.
A šta ako me se ne budeš setila,
ako me nikad ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.
Ali ko kaže da mene neće biti toga jutra?
Ja ću se igrati u svim igrama onih što žive.
Imaću nova imena
i druge ruke da ljubavlju me vežu,
jer ja u svim vremenima postojim
i večito ću se na suncu kretati.
Šta onda ako me se ne setiš,
ako me nikad ne pozoveš
podižući pogled ka zvezdama?
Izostavi moje ime iz poklona
ako ti je ono breme,
ali sačuvaj moju pesmu.
U noćnome miru kada za zastorima čovjek usni
Šuma kliče:
Ja sam Sila koju sunce iz zemlje izmami,
A more ostaje mirno
Misleći: Sila pripada meni.
Stijena veli:
Vrijeme me sazdalo kao kamenje za Dan sudnji,
A more je i dalje nemušto
Misleći: Znamenje pripada meni.
Vjetar veli:
Divna je moja samotinja među nebom i maglama,
A more ostaje mirno
Misleći: Vjetar pripada meni.
Rijeka veli:
Pitka li sam tečnost što gasi žeđ poljima,
A more je i dalje nemušto:
Misleći: Rijeka pripada meni.
Gora veli:
Ja sam stasita kao nijedna zvijezda u svemiru,
A more je i dalje mirno
Misleći: Gora pripada meni.
Misao veli:
Ja sam jedini kralj na ovome svijetu,
A more ostaje usnulo
U snu govoreći: Sve pripada meni.
Bilo je to davno. Skoro zaboravih svoj san.
Ali tada, on bio je tu,
Preda mnom,
Kao sunce sjajan –
Moj san.
A onda se podiže zid
Polako,
Polako,
Između mene i mog sna,
Podizao se polako,
Zatamnjujući,
Zaklanjajući,
Svetlost mog sna.
Podizao se sve do neba –
Taj zid.
Senka
Crn sam
Ležim u senci
Svetlosti mog sna više nema preda mnom,
Nada mnom.
Samo široki zid.
Senka samo.
Ruke!
Moje crne ruke!
Srušite taj zid!
Nađite moj san!
Pomozite da ovu tamu razvejem,
Da uništim ovu noć,
Da razbijem ovu senku
U hiljadu sunčevih svetlosti,
U hiljadu uskovitlanih sunčanih snova!
Devojčica me grli i ljubi.
Osećam kako joj se usne tope na mojim,
i kako joj telo drhti
od straha i čežnje.
U tišini
još nedovršene planinske kuće
miriše rano proleće
i njene male jabučaste grudi.
Penušaju se večernje magle
i oseća vlažnost kiše
u erotičnom vazduhu.
Ona se propinje na prste,
pripija svoja stegna čvrsto uz mene,
namešta oble kukove,
svoj zaobljeni trbuh…
utapa svoje nepomične oči
u mojim zenicama
i ljubi, ljubi…
Stavljam svoj potpis
usnama
na njen vrat izvijen
dok opijena gresima bledi moja devojčica
i kao leptirica treperi na mestu
Pogrešili smo
kaza mi
u jednom trenu slasti i vatre
zaustavljajući naše disanje
koje odveja vetar.
Pogrešili smo,
kaza mi s još većim strahom
otrgnuvši se iz zagrljaja,
bežeći niz proplanak i
odnoseći vlažne poljupce
na mladoj koži.
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine, –
Mutno nebo, mutna noć.
Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin – cilin,
Na tom putu mor’o bi se
Užasnuti svaki džin.
”Teraj momče!” – ”Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se već i ruka,
A ne vidim nigde put.
Propašćemo, – zlo je, zlo je,
Kucnuo nam je zadnji čas.
Pred nama se hale roje,
Besi skaču oko nas.”
”Eno jedan zube kesi;
Drugi me je pljuno – hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.
Sad je jedan trč’o levo,
Konje gur’o u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.”
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine –
Mutno nebo. mutna noć.
Sad ni mači – jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
”Šta je ono?” – ”Bog bi znao –
Neka klada, – il’ je vuk.”
Sikću, pište noćne strave,
U grud’ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižeć’ glave –
Kakva j’ ono avet, gle!
Lete konji k’o pomamni,
K’o da j’ orkan odstrag;
Iza onih jela tamni’
Cereka se neki vrag.
Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il’ sen;
A urliče neka rulja
Vrteći se u vreten.
Čudna huka, čudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, –
Sahranjuju l’ kakvog smuka,
Il’ udaje daba kćer!
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg vitla sa visine –
Mutno nebo, mutna noć.
Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.
Al’ gle, čoveku čovek reče,
Drveta toga da se lati,
I čovek pođe kad padne veče
A s otrovom se zorom vrati.
On smrtonosnu smolu nosi,
S učmalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo čelo rosi,
Kad zadihan u šator banu.
Kad gospodaru svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko mačem posečen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.
A knez u otvor strele spusti
I ljuta smola u njih uđe,
I srt on s njinog vrha pusti
Na susede i zemlje tuđe.