Rajner Marija Rilke – Arhajski torzo

Anđele! Da postoji mjesto, nama neznano, i da tamo
na nedorečenom tepihu ljubavnici, koji ovdje
ne spoznaju nikad znanja, pokažu smjele
visoke figure lepršavog srca,
svoje kule naslade, svoje
ljestve što odavna su tek same o sebe oslonjene,
gde nikada ne bješe tla, zaljuljane, -i da znaju to,
opkoljeni gledaocima, neizbrojenim nijemim mrtvacima:
Da li bi oni bacili tad poslednje svoje, uvek ušteđene,
uvek skrivene, nama neznane, vječito
nepromjenjive novčiće sreće pred par
koji se napokon zaista smiješi na smirenom
tepihu?

 

pB

 

 

Bokačo – O poeziji

Poezija, koju površni ljudi i neznalice odbacuju, jeste želja da se iznađe ono što je izvrsno i da se to što je nađeno iskaže ili napiše. Ta želja proizilazi od Boga, i data je, kako ja mislim, samo malom broju ljudi pri rođenju; budući da je ona čudesna, pesnici su uvek bili retki.

Ono što iz ove želje nastaje, veličanstveno je: ona može prisiliti duh da priča, da izmišlja neobične i nečuvene stvari, da ono što je izmišljeno sredi na izvestan način, pa da onda taj red ulepša neobičnim spajanjem reči i misli, a da istinu prekrije plaštom izmišljenog i prekrasnog. Osim toga, ako invencija to traži, može naoružati kraljeve, voditi ih u rat, izvesti brodove iz pristaništa, opisati nebo, zemlju i more, ukrasiti devojke vencima i cvećem, odrediti ljudska dela prema njihovim vrednostima, podsticati trome, oživeti lenje, kočiti odvažne, bacati u okove krivce, valjane ljude istaći zasluženom pohvalom i stvarati druge stvari te vrste; a ako neko od onih koje je taj zanos obuzeo ne uradi to u potpunosti, taj, po mom mišljenju, nije pesnik koji zaslužuje pohvalu…

/ Iz knjige Geneaolgije paganskih bogova /

Kerolin Ris – PISMO JEDNE ŽENE

 

 

Koračam bosa tvojim tragom

Prislanjam  usne uz tvoju praznu čašu

U tvjoj odjeći tražim odlutalu ljepotu

Pogledom dotičem sve što si ti gledao

Ispisujući ti ime izgovaram  ga tiho

Blagosiljam dane kadapaziš na zdravlje

Ponavljam sve nježne riječi koje smo ikad rekli

Sjećam se zavjeta tvojih očiju

Tvoj se poslijednji dodir još privija uz mene

Sa svakim danom se borim

Umorna srca teških nogu

To što smo razdvojeni  pola mi odnosi snage

A ostatak mi treba da bih te čekala

 

Konstantin Kavafi – Zidovi

 

Bez sažaljenja, obzira il’ stida
sagradiše oko mene debele zidove.

Sada beznadan sedim ovde.
Ne mogu misliti o drugom; izjeda ovaj me udes,

toliko poslova napolju čeka.
(Kako ih, dok zidahu, ne spazih?)

Ali od tih graditelja ne čuh nikakav zvuk.
Neprimetno, od spoljašnjeg me odvojiše sveta.

 






												

Jesenjin – Haljina Bela

 

 

Sećam se, minu uz podsmeh blagi:
„Lep si, al’ nisi mog srca dragi.
Plam tvoje kose nek vetar gasi,
a moje drugi miluje vlasi.“

Znam da joj nisam blizak i mio:
Malo sam plesao, premalo pio.
Bio sam tužan, uvek u seni,
dok pesma ječi i vino peni.

Srećnik, jer on je bestidnik mali,
njegova brada prsi joj pali.
I dok u plesu vatra je greje,
ona se meni u lice smeje.

Haljina bela, purpurna traka,
latice kidam dozrelog maka.
Tu poput maka srce mi vene,
zalud jer ona nije za mene.


												

Ingeborg Bachmann – Odgođeno vrijeme

 

Okrutniji dolaze dani.
Vrijeme  povlačenja odgođeno
na horizontu se ukazuje.
Uskoro ćeš vezati pertle
i tjerati pse u njihova dvorišta.
Jer utroba riba
se ohladila na vjetru.
Očajno gori svjetlost obronka.
Tvoj pogled u magli osjeća:
Vrijeme  povlačenja odgođeno
na horizontu se ukazuje.

Tamo nesuprot ljubljena tone u pijesak,
on se diže ka njenoj raspletenoj kosi,

prekida joj govor,
naređuje joj da šuti,
nalazi je smrtnu,
spremnu za oproštanje
poslije svakog zagrljaja.

Ne osvrći se.
Sveži pertle.
Otjeraj pse.
U more baci ribe.
I pogasi obronka sjaj!
Okrutniji dolaze dani.

 

pB


												

Tagore – Gradinar 6 – Ptice

 

U kavezu je bila pitoma ptica, slobodna ptica bila je u gori.
Kada je došlo vreme, susretoše se, tako je hteo usud.
Slobodna ptica peva: ’O draga, vinimo se u goru.’
Ptica u kavezu cvrkuće: ’Hajde da živimo zajedno u kavezu.’
Slobodna ptica reče: ’Gde je prostora za rešetkom da se rašire krila?’
’Avaj’, vapije ptica u kavezu, ’gde ću se u oblacima odmarati bez šipke?’

Slobodna ptica kliče: ’Miljeno moje, otpevaj mi pesme dubrava.’
Ptica u kavezu veli: ’Sedi do mene da te naučim govoru mudraca.’
Šumska ptica kliče: ’Ah, ne, ne! Pesme se ne mogu nikada naučiti.’
Ptica u kavezu veli:’Teško meni, zaobravila sam pesme dubrava.’

Njihova je ljubav žarka, puna žudnje; ali one ne mogu nikada da lete krilo uz krilo.
Kroz rešetku na kavezu gledaju se i uzalud trude da se upoznaju.
Lepršaju čežnjivo krilima svojim i pevaju: ’Hodi bliže, drago moje!’
Slobodna ptica klice: ’Ne ide, strah me zatvorenih vrata na kavezu.’
Ptica u kavezu cvrkuće: ’Avaj, krila su mi iznemogla i mrtva.’