O kako te se spomenem…
Stani na najvišu stepenicu stubišta-
Nasloni se na bastensku urnu-
Utkaj, utkaj sunca sjaj u svoju kosu-
Privi cveće na grudi u bolnom soku-
Tresni ga o zemlji i idi
S prolaznom mržnjom u oku:
Al’ utkaj, utkaj sunca sjaj u svoju kosu.
Želeo bih, znači, da on ode,
Znači želeo bih da nju patnja bode,
Da ode on, da ode,
Kao što duša odlazi od tela ranjenog i bolnog,
Kao što duh odlazi od tela iskorišćenog.
Našao bih
Neki način neuporedivo lak i vest,
Lak za obostrano shvatanje,
Lak i bezveran kao osmeh, kao rukovanje.
Otišla je, ali je jesen kao sen
Robi mi maštu dane i dane,
Mnoge dane i mnoge čaše:
Njene kose preko ruku, njene ruke- žive vaze.
I pitam se kako su mogli skupa!
Trebalo je da se lišim pokreta i poze.
Katkad ove bludnje uznemire
Nemirnu ponoć i podnevni mir.