O, da mi je nešto pa da budem reka,
pa da tečem ispred tvoje kuće male;
Pevajući tebi da razbijem vale
o pragove gde ti staje noga meka.
Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom,
da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,
prigrlim te sebi u svoje klobuke,
i da tebe, draga, više ne dam nikom.
Na dušeku trava i mojih smaragda,
kao nimfa moja, da počivaš svagda,
i da niko ne zna tvoje mesto gde je.
Samo moje oči da gledaju u te,
samo moje sve dubine i sve kute
da lepota tvoja osiplje i greje.