Aleksa Šantić – Ljubav

 

 

O, da mi je nešto pa da budem reka,

pa da tečem ispred tvoje kuće male;

Pevajući tebi da razbijem vale

o pragove gde ti staje noga meka.

 

Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom,

da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,

prigrlim te sebi u svoje klobuke,

i da tebe, draga, više ne dam nikom.

 

Na dušeku trava i mojih smaragda,

kao nimfa moja, da počivaš svagda,

i da niko ne zna tvoje mesto gde je.

 

Samo moje oči da gledaju u te,

samo moje sve dubine i sve kute

da lepota tvoja osiplje i greje.

Bookmark the permalink.

Komentariši