Ja sam reč koju izgovara Priroda,
Pa je zatim povlači
I krije u dubini svoga srca,
Da bi je ponovo izgovorila.
Ja sam zvezda
Pala sa plavog šatora
Na zeleni sag.
Ja sam ćerka tvari
Što ih zima nosi u utrobi,
Proleće rađa,
Leto uzgaja,
A jesen uspava…
Ja sam poklon zaljubljenih;
Ja sam svadbeni venac
I poslednji dar
Što ga život daje smrti.
Ujutro s povetarcem zajedno
Najavljujem dolazak svetlosti,
A uveče je sa pticama ispratim.
Idem u korak sa livadama
I ukrašavam ih bojama;
Udišem vazduh i opijam ga
Svojim mirisima.
Dok mirno snivam
Gledaju me bezbrojne
Oči noći.
Budim se da posmatram
Jedino, blistavo
Oko dana.
Pijem vino rose,
Slušam raspevane kosove,
Plešem uz lelujave trave.
Uvek naviše gledam
Da svetlost spoznam,
A sopstvenu senku ne opažam.
To je mudrost velika,
Čoveku zasad nepoznata.