Joj , glupaka majko mila – jakako, neg’ je zemlja ravna ( Dio drugi)

 

Blećci i levati se dofate digitrona i misle mogu sve izračunati.

U plićaku – ravnini vlastitog  uma ne mogu skontati onio što mi prostim okom vidimo.

Zamlja je ravna!

 

Ja kakva je doli ravna?

Da ja kriva, nahera, naopaka ili zakrivljena bilo bi nam belaj hodati.

Kako će boni drvo rasti ako je plodno tlo sa strane ili odozgare.

Hajd ono može i nekako. Bilje je to. Raste, ako se čovjek zapusti i iz nosnih i drugih šupljina.

Ali čovik ili hajvani brez krila  , na plafonu ili bočnim straniama .

Dajte da gledamo taj film.Isključujemo svijet žohara i sličnih  inkseta.

 

I oni nama zemlja je ravna.

 

Kako nije ravna kad planine uvis rastu. Neće valjda odozgo rasti i pasti hajvanima na glavu.

I insanima ako ih bude.

 

Ne misle oni o toj ravnoj zemlji?

Dobacuju pametni i učeni. Napriliku oni gmizavci što se zovu ilmije i oni što se kreću po glagolu kretati.

 

Ma znamo mi o čemu oni misle. Ali oni ne misle , jer ne mogu misliti. Jer kako mogu misliti ako mozga nemaju.

I ako oni mogu čitav život ne misliti, zašto mi sebi ne m'remo dozvoliti pat minuta nemisliti.

Jedino smo zabrinuti ko je nosi na svojoj grbači:

Slonovi,kitovi, Atlant ( po starim Grcima) ili vakumirani mozgovi onih koji misle da je zemlja ravna.

 

Valja ova, narode?

 

 

 

Bookmark the permalink.

Komentariši