gleda
kroz birvaktile pendžer
ne vidim
kroz plavet
ničega
nikoga
ni jedne ruke
u bjelini
nestale labudice
samo mi oči vlaže
umorne
od sna
ona zna
sve moje bajke
oni labudovi
kraj jezera
jedno odleprša
drugo na trnju mre
labuđi krik
ovo vrelo avgustovsko sunce
krivi su za kap u očima
što ne slazi niz lice