Isidora Bjelica obavijestila dunjaluk da se izliječila od kancera. Samo nešto nikad nismo bili načisto sa njom.
“Spisateljica Isidora Bjelica obavestila je pratioce na društvenim mrežama da su poslednji lekarski nalazi pozitivni i da se njeno zdravstveno stanje popravlja.”
Ili smo mi nepismeni ili ona nema pojma.
Koliko se mi razumijemo u medicinu , od svih negativnih stvari na svijetu liječnička dijagnoza : negativan je najpozitivnije što se čovjeku može desiti.
Mi imali spremano pismenje o Isidori Bjelici ili Belici, ali sve nešto mislimo nije red objaviti žena ozbiljno bolesna.
Kad ona ,ničim izazvana, prošle godine , dok je kako ona kaže visila u zraku,obruši se na neku Olju Bećković.Sve neki smrad, zlo i čemer, mržnja do grudi izbija.Taman do one lijeve dojke, žiličaste. Koliko mi znamo ona žena samo ličnost godine bila. U užem krugu kandidata i Belica bila i izvisila. Ne bi Isidora iz ljubomore. To nikako. Jedino bi ćželjezne šipke grizla i bome pregrzla.
Nama laknu, kad žena ne poštuje svoju bolest, što bi je mi poštovali. I kliknemo.
Isidora Bjelica je od 1986.god., malo po malo, postajala ružna , iskompleksirana i nevaspitana kučka, koja je svoje brđansko poreklo utapala u ekstremnom i nedoličnom ponašanju, sledeći tradiciju svojih zločinačkih predaka.
Moramo priznati da je znala biti vrlo simpatična i mila ;kad je htjela. Kao one zime na Jahorini, godinu dve pre Valjda je zlo još nije bilo potkačilo. Tada smo videli jedan štrkljavi nježni curetak, koji je hteo da se svidi i igra ,i u igri da se da i postane žena.Ona zna šta se desilo i šta je krenulo po zlu. Tu tajnu vešto krije.
Mi i Grad bolne tajne ne otkrivamo. Samo saosećamo , tugujemo i zapisujemo. Ne volimo sećanja, ona su subektivna. Iz ovog grada je otišlo preplašeno, zbunjeno dete.
Godinama poslije javila se kreatura njenog imena i pomalo podsećala na šarm Grada čednosti. Međutim, simpatični sleng se pretvorio u kaljugu i gnoj kojim je pokušala uprljati grad koji joj je život podario. I više nije zvučao isto, bila je to mešavina narečja.
Grad i mi joj nismo uzvraćali niti reagovali. Bila je naše dete. Bili smo šutljivi i ponosni. Ćutali smo i žalili je.
Malo je ljudi pokušalo uprljati grad na način kako je to ona učinila.Jedan od njih je truhli Miljenko Jergović naci loknica i gospojica.
Bosna i Sarajevo su još od davnog kasnog srednjeg vijeka,od 31.03.1492. jedini u Evropi primali sefarde koji su bili progonjeni, ubijani, spaljivani u getoe / konc logore širom Evrope zatvarani. Žutim krpama označavani, bez mogućnosti slobode i kretanja.
1550 god. već ih je bilo desetak hiljada koji su Bosnu i Sarajevo zvali dobrotvorom i drugom domovinom. Od Nabukadonosora i rimskog Tita su ovi bosanski sefardi i jevreji bili prvi koji su pronašli svoju oazu mira.Dolazli su i iz susednih zemalja: Srbije, Hrvatske, Mekdonije, Slovenije. Dolazili su ne samo iz zemalja zapadne i istočne Evrope,već i sa mediterana i zamišljene cionije.
Bili su Bosanci koji su imali ista prava kao i muslimani,latini i pravoslavci,cigani i ostali koji su živeli u Bosni. 1587. godine su izgradili svoju sinagogu najslobodniju i najvelebniju u Evropi.
Naše sefarde i naše cigane stare pet šest vekova Isidoraje htela da popljuje i u blato baci te 1986 godine. Prizivajući iz najdubljih užarenih ponora pakla Hitlera i simbole genocidne tvorevine; pozivala je na mržnju i holokaust.
Nije svesna učinjenog (?),to nije opravdanje, iako nikad nije shvatile konotacije o kojima mi govorimo. Obnevidela što su joj njene krpice oduzete , zasepljena hirovitom i razmaženom psihom nedoraslog deteta , počela je neku svoju bitku protiv Sarajeva.
Tišina i ignorancija je bila jedini odgovor.
Čast Zemlje Božje milosti i Grada čednosti nikad niko nije i neće moći uzeti.
Drago nam, što je sama i ničim izazvana otvorila ulaznicu u svet reči. Mi smo se zadnji put osvrnuli na nju te 1986.god. Bilo nam je žao. Poslije te, “njene” godine nas nije ni interesovala niti mogla zaiteresovati . Niti većinu u Gradu i Zemlji.
Isparila u havu ciklona B , zajedno sa svojim krematorijskim prijateljima i precima. Tako joj suđaje na čelo ucrtale; gdje zlotvori tu i ona. I na ovom i na onom svetu. Nebo za neljudskost dvaput kažnjava. Jednom vođe, drugi put nođe; što bi rekli njeni četnici iz Vrbica. Ako ne veruje neka se pogleda u ogledalo .
Šteta one devojčice, obećavala je.
Nije nam ona bitna, ona je tamo u tujini postala glupača, demagog i lažov. Sve rečenice koje je izgovorila to potvrđuju.
-Gospode , zašto sve ovo prolazim a ništa nisam skrivila.
Nećemo govoriti o tajni, jer je ona ne pominje. Vjerovatno misli da je od tajna za sve kriva.
Nikakvog linča nije bilo i nju niko nije oterao. Između linča i halabuke je ogromna razlika. Od muve pravi medveda da bi sebe stavila u centar pozornosti i na žrtvrni odar. Da je bilo linča, po nama ; koji nismo nikad komunisti bili; kao ona, njen život bi dugo godina na zindanskom hlađenju bio. Ona je dobila tek nekoliko opomena; ni jednu jedinu pljusku. Ni od oca ne oca koji se solidariso sa njenim bolesnim umom.
Njene čestite majke u njenom životu nema i žao nam je. To što je sebe deklarisala i za čitav žigosala to je već njen i potonjih dana problem. Općenito problem ne ljudi.
Ona je natandarila odoru Hitlerove kuje Eve Braun i tako se ponašala. Njeni imbecilni ljubavnički papakari ,tri – četiri droljaste kujice,jedna loknava gospojuca i još neka bagra obukli nacističke odore i simbole. Niko ih nije silio.
Još uvijek se pitaju šta su skrivili? Mi im fino još te 1986. godine objasnili , a oni još ne razumeju.
Koje li bedastoće i dvoličnjaštva?
Ili su glupi ili su idioti? Trećeg nema.
Mislili smo da se glorifikacija nacizma, a time i negiranje holokausta ne može desiti u našem Gradu Čednosti. Kasnije smo shvatili da se se to tek počele buditi četničke i ustaške genocidne zveri.
Zveri ubice ,u čije se odore obukla , na nirmburškom i haškim procesima su se izjašnjavali:
-Nismo krivi i ništa nismo znali?Nevini smo?
Većina prvih je pogubljena. Oni drugi su osuđeni na vremenske kazne jer su smrtnu ukinuli. Trebali su je ponovo uvesti za haška suđenja. Sreća njena što nije rođena za Staljina ili barem Tita. Tada bi imala rašta zazivati Gospoda, a mi se ne bi poganili pišući.
Ne može se vaditi na mladost, punoletna bila, devetnaesta godina. Djete sigurno nije bila, već godinama pre. Znala je ko su Hitler i nacisti i šta su svetu i jevrejima i ciganima uradili. U Bosni su sa četnicima i ustašama iste stvari ,samo mnogo, mnogo krvavije s radili.
Za nju je to bila obest iskompleksirane tatine kujice, “svetskog putnika”.
Taj “svetski putnik” potiče iz četničkog brloga Vrbice kraj Nikšića ,Crna Gora. Kamenjar je po okončanju II drugog svjetskog rata imao 116 stanovnika . Ta vukojevina se nalazi zapadno od Nikšiča na samoj granici BiH. Čak im je groblje u Bosni. Hoće pljačkaš makar za smrt pljačkati. Nigdje desetinama kilometara nema ni asvalta, ni makadama; samo kozje staze.
Patizani (komunisti) su zbili te četnike u tor, nisu im dali disati ili bilo gdje iz sela micati.Mnogo su zuluma učinili i mnogo nevinih susjeda poklali.
Dođoše jedno jutro partizani kamionima i tenkovima. Istovariše kolutove bodljikave žice i zagrasdiše selo. U bližoj i daljo okolini obavesti zalepiše:
Pažnja , pažnja
Obavijst o karantenu
Daje se narodu na znanje
Vukojebina Vrbice izolovano
uzrok
zarazna smrtonosna bolest besnilo neljudskosti
zaraženi
četnički koljači zvijeri u ljudskom liku
sredstvo kontaminacije
antitifusna, antivirusna, anriciklonsk B i antikoljačk sredstva i pomagala rok izolacije
trajan
E’ to je, draga Isidora, bio linč. Zasluženi , ali ,demokratski gledajući, ipak linč.
Ipak mora da su koministi ponekad nepažljivi bili pa se koji pacov preko groblja Bosne dokopao.
Zahvaljujući zabrani kretanja van sela i karantenu Vrbice su po popisu iz 2003. god. imale 5 (pet) mještana . Dečji plač se nije čuo od kada je Isidora ono napravila. U Vrbicama sada postoje dve kuće i nekoliko štala. I dalje nema puteva ni svetla. Gdje nema puteva i svetla tamo ne može dopreti civilizacija i ljudskost.
Možda ona je ona zbog tog kukala ko sinja belica i veličala svoj brlog.
Ove neke podatke smo izneli čitaocu da bi bolje stekao uvid u kosmopolitsko poreklo Isidore Belice.
Pitajte njenog oca kako je prošao odlaskom iz Sarajeva. Toliko dobro da mu je glavna odjeća majice rumunjskih humanitaraca. Rumunjska Certela je glavni humanitarac u Srbiji. Dobro im ide.
Pristojnost nam nalaže da ne pričamo o bludnom ponošanju uspaljenice. Reći ćemo nije ona kriva što se poslije odlaska iz Sarajeva skoro nikom nije sviđala, ni muškom ni ženskom. Krivi su brdsko planinski četnički geni i jezik kojim je progovorila.
Ništa u ovom tekstu mi ne podmećemo. Ni jednu jedinu reč koja nju eventualno dovodi u negativan kontekst nismo dodali. Ona se uvijek hvalila svojim poreklom i svojim jezikom. Mi samo odabrali njene reči i istorijske fakte i verujte na reč, najstrože cenzurisali.
Njene reči ni šabački kočijaši i luften proleterijat u svoje vreme nisu upotrebljavali. Sa koliko mržnje ova žena ” intelektualnka ” govori da je postala mnogo inferiornija od prostitutke koja nikog ne mrzi.
Svaka naša reč je preslika njenih riječi i njenog života. Sve one blage riječi koje su sušta suprotnost njenim bljuvotinama su naše reči.
Pominjati Boga Jedinog i dovoditi ga u kontekst Hitlera, nacista i holokausta je više od bezumlja, to je očito Bogohuljenje i licemerje.
-Ono što vam nekada izgleda kao najveće zlo, možda je upravo vaš spas i obrnuto.
U njenom slučaju logika najvećeg zla i nesreće je upravo ono što jeste, ona sama.
Najveća nesreće i zlo ovog sveta su nacisti, nacionalisti, ustaše, četnicii bolesne individue koje ih slede i glorifikuju njihovo genocidno i izopačeno poimanje sveta i ljudskosti.
Zlo se zlom vraća,to su joj suđaje odredile.
Nju je zlo pogodilo na ovom svetu više od tri puta.
Prvi put , kada se njena prva ljubav odrekla nje.
Drugi put , kada se njen grad nije odrekao nje. Žig čednosti joj natovario da neupućeni posmatrač odmah vidi kontrast.
Treći put , kada je onaj drugi, genocidne sanu grad nije prihvatio i iz istog razloga je i dalje odbija.
Četvrti put , kada je život devetnaest godina takario gde stigne tako su joj sve moždane viuge pomućene. A nije ih mnogo preostalo malom mozgu , tek poneka tamo gdje je zlo i mržnja ,najveća. Velikog izgleda ni nema inače bi joj se prosvetlilo.
Peti put kad se vratila da posjeti grad koji se nje nije odrekao. Vratila se kao besramni i bezumni lešinar ; u ” kosmopolitskoj” odeći pokondirene tikve; koji hoće da likuje nad časnim mudracem. Čak išla da pogleda Večnicu, sinonim četničkog , njenog prigrljenog barbarstva. Mislila Sarajevo umire.
Dalje nećemo brojati ; nek broji ona. Trebaće joj diktafon.
Zaboravlja žena ; da je Sarajevo jedini grad u bivšoj SFRJ koji je njenom ocu oprostio četničke pretke, prihvatio ga i pružio mu decenije ugodnog i uspešnog života. Zaboravio i njen otac. Decenije proboravljene u njemu je on potezom gumice izbrisao. Ništa uspomene, prijatelji i uspesi.
Kao da nije postojao. Tako to rade ljudi koji ne mogu pobjeći od prokletstva predaka.
Njeni ispadi i dolazak u Saraj Ovasi uopšte nisu za trošenje reči.
Međutim, ima toliko protuha licemera, bagre ,šljama ,zlotvora i ubica koji pokušavaju da ublate blistave Dvore. Svi oni se vraćaju da mu oproste zato što su odbacili njegovu ljubav i ljudskost. To je ono što nas brine.
Želimo da ih poštedimo obaveze oprosta i da im kažemo: idite bre u Hag pa se lečite kod Karadžića; i da im poželimo sretne pripreme.
Zajedno sa Isidorom Belicom treba polako da se spreme za mjesto prema kojem su pržun,zindan,mars i venera male nevine mace.
Od srca im zaželimo im sretan put.
Dočekao je nju Grad čednosti raširenih ruku ,ljepši ,umilniji i mirisniji nego ikad pre.
Taki je naš grad.
Riješi se rak bagre,papkara i njihovog zločinačkog govana i mirisno procveta.
Nažalost i neki dobri ljudi su otišli.
Ove nove mrgude i papke će vremenom Grad preodgoiti, upristoiti i kultivizirati. Ovu generacije možda i ne ,sledeću sigurno. Obećavamo.
Njene reči da je ona oprostila Božjem hramu su samo odraz njenenog licemjerja i nerazuma očitovanih prije devetnaest godina; kasnijim tokom opetovanih.
Gledamo slike njenog boravka u Sarajevu.Ona nam ih poslala da vidimo ” glamaur “. Ona sa šeširom kao u njene babe ,crni udovički vuneni šator, samo bijeli i tananiji. Jedna mlitava mljekarska dojka joj iz žica korzetskih ispala, pokazuje kako ispucale žilice vreju.Loša i neukusna kostimografija.
Mislimo, aferim Isidora sisa ti se ništa nije promenila. Takva ista i 1986 g. bila. Barem ova leva. Razrooka. Onu desnu nam na očevid nije pod nos poturila.
Pokazuje žena muža i sina,kao diči se.Obukla ih ko ameri svoje amiše. Njene jade poput onih američkih , niti šta znaju , niti šta vide ili sumnjaju. Nikad njih troje na slici, u smislu onog zaednički porodični snimak.
Ne pitamo se zašto iz dva razloga . Znamo ženske ptice belice. I imamo povečalo a ne treba nam. Dobro vidimo i bez njega. Imamo i informacije. A znamo i ptice kukavice.
Ako je bila imalo iskrena u glumi iskrenosti na dobro će joj izaći.
Mi joj u ime čednosti našeg Sarajeva i detinjih uspomena iskreno želimo ozdravljenje i sreću.
Vazduh naš prija i godi . Trebala je prije doći i sa sobom poneti barem jednu flašicu izvor vode Modre rijeke.
Vazduh i voda ovog podneblja su lekoviti .Ovde je sve sneno i prkosno od sna i ljubavi.
Bog Milostivi bde nad nama.
Možda jednom ponovo odemo na Jahorinu i ona oprosti sebi. Veruemo da ima vremena i zaslužila je.
Tada bi slušali neku muziku koju smo voljeli.