Anatol Frans,
Crveni krin
Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena ni pobožna, sem kakve specijalne naklonosti, neke vrste urodene svetosti. Žena najcešce podleže ljubavi i strasti tek u doba kada je samoca više ne plaši. Strast je doista suva pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani asketizam, isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice isto tako retke kao i velike pokajnice. Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju da žene ne meću rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju istinske ljubavi.“
__________________________________
“- Hoćete da govorite o nekome koga sam juče videla na stanici? Uveravam vas da je bio najobičniji susret.
On oseti bol primetivši da se ona ne usuđuje da kaže ime onoga o kome je govorila.
– Tereza, on nije došao radi vas? Nije li vas on nagnao da mi na obali Arna kažete “Ne mogu!” On vam nije ništa?
– Uveravam vas da me ni u kom pogledu ne interesuje i da ne shvatam šta možete misliti.
– Žena ne može biti ljubomorna na isti način kao i čovek, niti osetiti ono što nama daje najviše patnje.
– Ništa o tome ne znam. Zašto?
– Zašto? Zato što u krvi, u mesu žene nema onog ludog i plemenitog besnila za posedovanjem, onog starinskog instinkta od koga je čovek stvorio pravo. Čovek je bog koji svoje stvorenje hoće celo. Od nezapamćenih vekova žena je stvorena za deobu. Naše strasti odrđuje prošlost, tamna prošlost. Već smo bili tako stari kako smo se rodili! Ljubomora je za ženu samo povreda samoljublja. Kod čoveka je to mučenje duboko kao moralni bol, stalno kao fizička bol… Pitaš zašto? Zato što si ti uprkos mojoj potčinjenosti i mom poštovanju, uprkos strahu koji mi ulivaš, materija a ja ideja, ti stvar a ja duša, ti glina a ja majstor! Šta je smerni i grubi grnčar kraj lepe amfore? On je bedan. Jest, ja sam ljubomoran. Znam dobro šta je u mojoj ljubomori. Kad je ispitujem, nalazim u njoj nasledne predrasude, gordost divljaka, bolesnu osetljivost, smešu glupe sile i svirepe slabosti”
__________________________________
Ne voliš me više. Ali, tim gore po tebe! Ja tebe volim. Nije trebalo da se daš. Ne nadaj se da ćeš se izvući. Sve si učinila da te volim, da sam ti privržen, da ne mogu živeti bez tebe. Poznali smo zajedno zadovoljstva koja se ne daju zamisliti. Ni ti se nisi odricala svoga dela. Nisam te ja na silu uzeo! Htela si. Još pre šest nedelja bila si zadovoljna. Bila si za mene sve. Ja sam bio sve za tebe. Bilo je trenutaka kada više nismo znali da li sam ja ti, ni da li si ti ja, i sad hoćeš da te najedanput ne znam više, da budeš za mene tuđinka? Tvoji poljupci, tvoj dah na mome vratu, tvoji uzvici, sve to, dakle, nije istina? Sve to ja izmišljam, je li? Pa dobro, ja se nisam izmenio. Ja sam ono što sam i bio! Nemaš ništa da mi prebaciš. Nisam te varao sa drugim ženama. Ne zbog toga da bih to sebi zapisao kao zaslugu. Nisam mogao. Kada je čovek tebe spoznao, i najlepše su mu bljutave. Nikada nisam pomislio da te varam. Zašto me ne bi više volela? Odgovori mi, odgovori… Reci da me još voliš. Reci, jer je to istina. Tereza, odmah ćeš osetiti da me voliš kao što si me nekad volela… (on polete ka njoj, vatren, raširenih ruku. Ona ga, očiju punih straha odbi sa ledenom grozom.) On razume, zaustavi se i reče:
-Imaš ljubavnika!“
___________________________
“- Vi dakle mislite da žena treba da se sjedini sa mužem čak i posle smrti?- Izvesno da treba. Brak je za vreme i večnost. Pa vi ne znate za istoriju dvaju mladih supruga koji su se voleli u provinciji Overnj? Umrli su skoro u isto vreme i položeni u dva groba razdvojena jednim putem. Ali je divlja ruža svake noći prebacivala svoju rascvetanu vrežu s jednog groba na drugi. Morali su sastaviti kovčege.”