Category Archives: Umjetnost

 

Tišina sve je što nas plaši.
U glasu – Spasa je klica –
Al Tišina je beskonačno.
Ono je lišeno lica.

106.

Niko nije zavirio, otkad ovaj svijet posta,

Za sudbine zastor, mada kušalo je ljudi dosta.

Sedamdeset i dva ljeta ja danju i noću razmišljah.

Ali ništa ne doznadoh, neriješena tajna osta!

112.

Kakve nosi događaje ova noć – ne pitaj,

Za sve ono što dolazi pa će proć – ne ptaj.

Ti ovaj čas upotrijebi kao dobru zgodu:

Što je prošlo ne spominji, što će doć – ne pitaj!

 

Dugo sam bolovala od ljubavi…
i činilo mi se važno vrlo,
da li ima negde ili ne,
nečega čega nema.

A od jutros sve razumem čudesno
i mislim da je udesila priroda umesno
ili slučaj naneo,
te nisam uvek draga bivala čoveku
koji bi mi čežnje zaneo,
za nečim čega nema.

U zamišljene sreće maženju
istrošilo bi mi se srca pola,
utopila bi mi se duša u traženju
nečega čega nema.

Sad jedino, kao nad srećom strepim:
da li će ovaj dan svanuti
oblačnim ili lepim, jer znam,
ništa mi ne može doneti nečega čega nema.

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu

Jedne jeseni

Jao kad bih znao sa kim sada spava

Ne bi joj glava, ne bi joj glava

Jao kad bih znao ko je sada ljubi

Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi

Jao kad bih znao ko to u meni bere

Kajsije još nedozrele

Govorio sam joj ti si derište ti si

Balavica

Sve sam joj govorio

I plakala je na moje ruke, na moje reči

Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo

Telo ti zrelo, šta se praviš svetica

A padale su svu noć neke modre kiše

Nad Mostarom

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg

Nije bilo

Pitala me je imam li brata, šta studiram

Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me

Je pitala

Pitala me je da li bih mogao sa svakom

Tako sačuvaj bože

Da li je volim tiho je pitala

A padale su nad Mostarom neke modre

Kiše

Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini

Ali nije htela to da čini, nije htela

Il nije smela, vrag bi joj znao

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima

Njene oči ptica, njena bedra srna

Imala je mladež, mladež je imala

Ne smem da kažem

Imala je mladež mali ljubičasti ili mi

Se čini

Pitala me je da li sam Hrvat imam li

Devojku

Volim li Rilkea, sve me je pitala

A na oknu su ko božićni zvončići moga

Detinjstva zvonile kapi

A noćna pesma tekla tihano niz donju

Mahalu

Ej Sulejmana othranila majka

Ona je prostrla svoje godine po parketu

Njene su oči bile pune kao zrele breskve

Njene su dojke bile tople ko mali psići

Govorio sam joj da je glupava, da se pravi

Važna

Svetlana Svetlana znaš li da je

Atomski vek

De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam

Joj govorio

Ona je plakala, ona je plakala

Vodio sam je po kujundžiluku po

Aščinicama

Svuda sam je vodio

U pećine je skrivao, na čardak nosio

Pod mostovima se igrali žmurke Neretva

Ždrebica

Pod Starim mostom Crnjanskog joj

Govorio

Što je divan, šaputala je, što je divan

Kolena joj crtao u vlažnom pesku

Smejala se tako vedro, tako nevino ko

Prvi ljiljani

U džamije je vodio Karađoz beg mrtav

Premrtav

Pod teškim turbetom

Na grob Šantićev cveće je odnela malo

Plakala kao i sve žene

Svuda sam je vodio

Sada je ovo leto

Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme

U jednom listu pola stupca za Peru Zupca

I ništa više

A padale su svu noć nad Mostarom neke

Modre kiše

Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini

Al nije htela to da čini, nije htela

Il nije smela, vrag bi joj znao

Ni ono nebo ni ono oblačje ni one

Krovove

Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka

Nad Mostarom

Ne umem zaboraviti

Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu

Njen smeh što je umeo zaboleti kao

Kletva

Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu

Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša

Ni one teške modre kiše

O jesen besplodna njena jesen

Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu

Sve je govorila malo tužno malo

Plačljivo o Karenjini

Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo

Ni mrava zgaziti

Smejao sam se, ti si glupa on je ubica

Ti si dete

Ni one ulice one prodavnice poslednjeg

Izdanja Oslobođenja

Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne

Umem zaboraviti

Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom

One kiše

Ljubila me je po cele noći, grlila me i

Ništa više

Majke mi ništa drugo nismo

Posle su opet bila leta posle su opet

Bile kiše

Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane

Otkud tamo

Ni ono lišće po trotoarima ni one dane

Ja više ne mogu, ja više ne umem

Izbrisati

Piše mi pita me šta radim, kako živim

Imam li devojku

Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen

Na one kiše

Ona je i sad kaže ista kune se Bogom

Potpuno ista

Da joj verujem da se smejem davno sam

Davno prokleo Hrista

A i do nje mi baš nije stalo klela se

Ne klela

Mora se tako ne vrede laži

Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu

Sve sam joj govorio

Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu

Knjigu čitala popodne

U kosi joj bilo zapretano leto žutilo

Sunca malo mora

Prve joj noći i koža bila pomalo slana

Ribe zaspale u njenoj krvi

Smejali smo se dečacima što su skakali

Sa mostova za cigarete

Smejali smo se jer nije leto a oni skacu baš

Su deca

Govorila je mogu umreti mogu dobiti

Upalu pluća

Onda su dolazile njene ćutnje duge

Preduge

Mogao sam slobodno misliti o svemu

Razbistrit Spinozu

Sate i sate mogao sam komotno gledati

Druge, bacati oblutke

Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići

Nekud otić daleko

Mogao sam umreti onako sam u njenom

Krilu, samlji od sviju

Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu

U stenu, sve sam mogao

Prste je imala dugačke krhke beskrvne

A hitre

Igrali smo se buba-mara i skrivalice

Svetlana izađi eto te pod stenom nisam

Valjda ćorav

Nisam ja blesav hajde šta se kaniš

Dobićeš batine

Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u

U samu reku našla bi me

Namiriše me kaže odmah pozna me dobro

Nisam joj nikad verovao valjda je stalno

Curila kroz prste

Volela je kestenje kupili smo ga po

Rondou

Nosila ga je u sobu vešala o končiće

Volela je ruže one jesenje ja sam joj

Donosio

Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju

Pitao sam je šta misli o ovom svetu

Veruje li u komunizam

Da li bi se menjala za Natašu Rostovu

Svašta sam je pitao

Ponekad glupo znam ja to i te kako

Pitao sam je da li bi volela malog sina

Recimo plavog

Skakala je od ushićenja hoće hoće

A onda odjednom padala je u neke tuge

Ko mrtvo voće

Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za

Živu glavu

Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona

Pala s Jupitera

Ko je to recimo Zubac Pera da baš on a

Ne neko drugi

Taman posla, kao da je on u najmanju ruku

Brando ili takvi

Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna

Ti si đavo

Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi

Nije verovala

Vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje

Svašta je govorila

A padale su nad Mostarom neke modre kiše

Stvarno sam voleo tu Svetlanu

jedne jeseni

Kad bi’ znao sa kim sada spava

ne bi mu glava

Ne bi mu glava jao kad bi’ znao

ko je sada ljubi

Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao

kad bi’ znao ko to

U meni bere kajsije još nedozrele.

 

Ti spavaš noću

a ja nemam sna

i dok ti spavaš

mnogo patim ja

 

Zatvorene ti oči tijelo ti opruženo

i mada je smiješno sve to meni se plače

Odjednom eto ti sesmiješ

grohotom se smiješ dok spavaš

gdje li si ovog trena

gdje si to zaista otišao

možda i sa nekom drugom ženom

veoma daleko i u drugu zemlju

i sa njom smiješ se meni

 

Ti spavaš noću

a ja nemam sna

i dok ti spavaš

mnogo patim ja

 

Dok spavaš ne znam da li me voliš

kraj mene si a ipak daleko

savim sam naga i priljubljena uz tebe

ali kao da nisam sasvim tu

ipak čujem kako ti srce kuca

i ne znam da li kuca za mene

i ne znam ništa i ne znam više

htjela bih da tvoje srce ne kuca više

ako bi me ikad prestao voljeti

 

Ti sanjaš noću

a ja nemam sna

i dok ti sanjaš

mnogo patim ja

 

Po čitavu beskrajnu noć plačem

a ti sanjaš i samo se smješkaš

ali to ne može trajati više

jedne noći sigurno ću te ubiti ja

i tvoji snovi prestaće zauvijek

a kako ću zatim i debe ubiti ja

i moja nesanica prestaće sva

i naša dva sjedinjena leša

spavaće zauvijek od tada spojena

 

Ti sanjaš noću

a ja nemam sna

i dok ti sanjaš

mnogo patim ja

 

Ali evo dana i ti se budiš naglo

i na mene se osmjehuješ prvo

osmjehuješ se zajedno sa suncem

i ne misliš više na prohujalu noć

i tada govoriš uvijek iste riječi

“jesi li provela dobro noć”

a ja odgovaram baš kao i uvijek

“Da dragi dobro sam spavala

i sanjala tebe kao i uvijek.”

9.

Dokle ćeš još brigom razbijati glavu?

Ustaj, jer je sada hora za zabavu,

kud pogledaš, svud se priroda zeleni,

Uzmi čašu – i pij prirodi u slavu!

22.

Vino, svirka i djevojke mlade,

Pa još rijeka i cvjetne livade!

To ti je raj – ne spominji pak’o

Drugog raja – vjeruj – ne imade!

 

 

iz gornje ladice komode
izvukao sam par plavih gaćica
pokazao ih njoj i upitao:
“je li ovo tvoje?”

pogledala ih je ovlaš i uzvratila:
“ne, te pripadaju nekom gaboru.”

da bi tu otišla i ja je više nisam vidio.
kod kuće je nema.
obigravam neprestano oko njenog doma
i ostavljam cedulje na vratima,
ali kad se vratim nađem ih na istom mjestu.
skidam zato malteški križ s retrovizora
i vežem ga za kvaku njenih ulaznih vrata
vezicom za cipele.
ostavljam i knjigu pjesama.
ali kad se ponovo vratim sve je još uvijek
netaknuto i na istome mjestu.

lutam ulicama u nadi da ću negdje ugledati
onu njenu tamnocrvenu kadicu
s istrošenim akumulatorom
i vratima poput slomljenih krila
tužno obješenim.

vozim se ulicama
na rubu suza
postiđen zbog vlastite sentimentalnosti
i moguće ljubavi

izgubljeni starac koji vozi kroz kišu
pitajući se kamo li je sva ona sreća
najednom isparila.

Stigla je jesen do lišća zaljubljenog u nas
i do miševa gde je žito požnjeveno;
Požutelo je lišće jasena tu iznad nas
a i šumskih jagoda lišće prokvašeno.

Čas ljubavi koja vene stigao je i do nas,
i naša setna duša umorna je, svela;
Sad rastajmo se,
pre neg’ doba strasti zaboravi nas,
sa poljupcem i suzom vrh tvog setnog čela.

 

A

kad ti dođem

osjetit ću miris suza

životom što mirišu

nošene vjetrom

kapaju licem

žene

što ustreptalo osluškuje

galop

srca mog

 

E

kad dođem

tu

u masline okupane srećom

podno kavala

vjernosti

di se

bure i nevere

eonima vraćaju

po usplamtjeli žar

u južini

nerazuma

od pogleda skrivenoj

 

I

kad ti dođem

proljetnog dana

suđenog

ništa ne reci

ispruži ruke prema

meni

i povedi me

u postelju čežnje

iskovanu noćima neutažene

strasti

 

O

kad ti dođem

vrisnut ćeš ljubavlju

kao ptica feniks

kad na pepelu čekanja

krikom

iz dubine utrobe

svjedoči rađanju

novom

 

U

u u u   kad ti dođem

pjevaj mi

ljube moja

o gorkom vinu

o grdelinu

što samo jednom

propjeva

kad u gnijezdu ljubavi svoje

krila svije

pa

poj svoj prekida

tek

kad ih smrt razdvoji

 

*

A kada ti dođem

osjetiću miris suza

što životom mirišu

a nošene vjetrom

slaze niz lice

žene koja ustreptalo osluškuje

galop moga srca

E E kada tu dođem

u masline okupanim srećom

podno   kavala vjernosti

kojem se

bure i nevere

eonima vraćajuće

po još malo plama

u južini nerazuma

skrivenoj od pogleda

I i i  kada ti dođem

suđenog proljetnog dana

ne reci ništa

priži mi ruku

uvedi me u postelju čežnje

iskovanu  za robove strasti

O o o o kada ti dođem

i vrisneš bolom ptice feniks

šzo u pepelu čekanja svoga

krikom iz dna utrobe

svjedoči

rađanju novom

*

U u u u u kada ti dođem

Pivaj mi l'jube moja

onu o gorkom vinu

i onu o grdolinu

što propjeva samo jednom

kad krila svije

gnijezdu ljubavi svoje

i poj svoj prekida

tel kad ih smrt razdvaja