U kavkaskom klancu poznajem jednu stijenu,
još orao staje na oštricu njenu,
al drveni krst se s nje crni, i zuri,
i trune i cvili po kiši i buri.
Bez traga je mnogo odlutalo zora
otkako se gleda sa dalekih gora;
I svaka će ruka da se k njemu diže,
jer on bi sam oblake hteo da stiže.
O, kad bih se ikako ja peo tamo,
koliko bih plakao, molio se, samo,
odbacio bih napokon života lance –
oluju za brata prihvatio nad klancem.
pB