Isidora Sekulić – Četinari

“Čudni
su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi, Bog šalje
sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju, Bog
šalje san i smrt drveću, a oni se zelene.
Ali kad u udješ u šumu, ti
osetiš da se tle pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nešto
mekano i trulo. To su milijarde iglica koje su, kao suze ponosita
čoveka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole
koja je, preko noći, u času crnog mraka, kad ni najbliži sused ne može
da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo.”