Zastor je pao. Kraj je drame.
Već idu kući gospoda i dame.
A da li im se komad dopao?
Po pljesku sudeći nije propao.
Priznanje zahvalnoga sveta
ubro je poznati poeta.
No sad je kuća posve nema,
i žamora i svetla više nema.
Al kakav je to čudan zvuk
odjeknuo po praznoj bini?
To možda jedna žica puče
na nekoj staroj violini.
Trčeći ovim, onim smerom
štakori šuškaju parterom,
i vonja sve na staro ulje.
Posljednja lampa već se gasi,
ne može jadna sjati dulje,
iako plamsati još kuša.
To svetlo beše moja duša.