Mesec kroz oblake što se roje
baci u sobu svoj mukli pogled
Šest pribira na stolu stoje
I samo jedan prazan, proklet
To moj muž, i ja, i prijatelji
Dočekujemo Novu godinu
Zašto su mi prsti krvavi i crveni
I zašto osećam otrov u vinu?
Domaćin, podigav punu čašu –
Bio je važan i tvrd ko zid:
”Pijem za zemlju rođenu našu
U kojoj ležimo svi!”
A moj drug pogleda u mene
I, setivši se nečega živo
Uzviknu: ”A ja – za pesme njene
U kojima svi živimo!”
A treći, ne znajući ništa od toga
Ni koga nema, ni ko ode
Uz istu misao uhvati mi pogled
I prošapta: ”Moramo i za onoga
Koji bi, da je živ, bio ovde!