Opet prošlost iz mraka mi leti,
šušti kao bele rade lug.
Ja se danas svog starog psa setih
što mi beše u mladosti drug.
Danas mladost šumela mi telom
ko natruli pod prozorom klen,
pa se setih devojke u belom –
taj pas beše nekad poštar njen.
Nema uvek svoga bliskog svako,
al’ je ona ko pesma mi bila,
jer ta pisma i nije nikako
kod psa vernog pod vratom otkrila.
Nikada ih nije ni čitala,
iz daleka ja je gledah s tugom…
Al’ bi uvek kraj maline stala
i sanjala o nečemu dugo.
Ja tugovah… I ne mogah tada
od nje pismo da dočekam svoje…
Otputovah… No, opet sam sada
pred kapijom plavičaste boje.
Odavno je moj pas, znam to, crko,