Krhka ružo
Mila
Prijateljice , Ljubavi, Miljenice, Čedo moje,
Krhka ružo, Princezo,Malena,Prelijepa ženo
Mnogo sam ti tepao
još više mazio
Oprosti mi
Nisam bunovan , ni u groznici ( pretpostavljam).
A opet ne znam šta pišem?
Pismo. Oproštaj. Dodatak testamentu
Ovi dana sanjah smrtnost , zaboravljenu još od rata.
Nisam je se uplašio. Prigrlio sam je.
Prije nego me dodirnu dobrota tvoja rado bih je prigrlio.
Otišao bih na onaj proplanak, sjeo ispod nekog stabla.
Onog mog trešnjinog nema. Zlobnici ga nestadoše.
Ali ih ima od divljih jabuka i krušaka.
Našao bih i koju djevičansku ljubičicu da mirišem
Pričao sam ti, sretnik sam ja.
Poželio sam mila tamo da odem. Da me niko ne nađe.
Bilo bi proljeće .
Maj , juni ili neki mjesec naš.
Sjeo bih.
Sastavio bih ruke na stomaku , ne na grudi.
Grudi su mi prebolne.
I zbog kašlja i prošlosti.
Prste lijeva ruke ljubavi bih ukrstio sa prstima , desne ruke one od dobrote.
Postajući smrtan , shvatih i zbog tebe me bole grudi mila.
Gledao bih u plavetno Nebo i bio u dilemi.
Gore ili dole?
Gore je privlačno i spokojno.
Gore me čekaju.
Predvečerje je.
Moj najdraži dio dana. Kao i veče. Kao i jutro . Kao i podne.
Zapravo moj najdraži dio dana je čitav dan.
Suncem ili mjesecem obasjan. Čak i kad obalci plove meni je svaki dan najljepši.
Tim prelijepim danima ja snove i ljubav polažem.
Kažem , predvečerje je.
Nedaleko od mene Modra rijeka je okupana suncem koje u njoj ponire ,
da traga za novim danom .
Za mene , moje snove i ljubavi.
U momentu zlaćana sjena miluju zakutke mojih očiju .
Iz njih se po poljani prelijevaju snovi i likovi meni najdražih bića.
Iskre na ljubičicama ,kao odbljesci snova u svijetlosti dana koji nestaje ,
vodeći mene u vrijeme koje odavno nije sa ovoga svijeta.
Onda bih ugledao jednu jedinu kapljicu rose , kako mi na ruku polako klizi,
miluje me, ko grlice dah. .
Okrenem dlan , nježno polako , prihvatim je.
Kap blista u ljepoti duginih boja, tako čedna i moćna.
Kapljica a život.
I još vidim , u njoj se kupa tvoj lik.
Ukočih se.
Pa ja još imam neke stvarčice za obaviti, ovdje dolje.
Još u meni snova i ljubavi ima.
Moram , makar još koji dan prboraviti dolje.
I dolje mi se nadaju.
Odjednom se smrtnost malo od mene udaljuje.
Ali ja je vidim. Nije daleko. Prelijepa je i anđeoski čedna.
Blista puna ljubavi kada mi kaže:
-Nemaš ti još mnogo vremena maleni. Pazi šta ti je raditi!
Ne znam šta joj reći.
-Ja ništa ne znam osim ljubav poklanjati , ljubav voditi i o njoj sniti. Ali hvala ti, i molim te oprosti meni grešnom.
Smrtnost klima glavom i osjetim joj misli.
-Živi! Moj poklon za Krhkost djetinje duše .
I ode.
Ne znam da li sam sretan ili tužan.
Išlo mi se ,
ali kako ostaviti tebe ,
prelijepa dijete, čedo moje najrođenije?