Category Archives: Yossamin

Osmijehom obućena

tugo moja,

…moje ….

zlato kamenon

razmrvljeno,

ljubavi tračak,

svitlo na kraju

suvog dana

napunjena otpalin lišćen

joj, šta bi voli…

kad bi samo moga

…ostani…

Jeseni moja, rana

oplakana

kapima morske pjene,

lelujanjem moren

a

pogleda uperena u

nebo

visoko…

…joj, da mi je…

…ne idi…

Prošlosti moja

u slikama budućnosti

došavši

nenadano,

isplakan

odavno,

suzama šta duša

lije bez jecanja

u bonaci na srid vale

…ostani…

*

Tilo

istrzano u muci

razuma dok

bitku bije s

jadom

odbačenosti

a misli varaju same sebe

…jo, da mi je…

*

Virovanje moje

sagoreno u razočaranju,

lipoto života zamotana

u tugu

i nemir…

Ukradene dane moje

vrati

meni…

…u sutonu dok se svitla pale…

*

Nepravdom

donesenu tugu

ispravi

greške učinjene

poništi…

da

život

klonuli ne vrti se u mistu

…pasaje rivon…

Zaostale mrvice …

skupi,

zamaži

nevidljivim lipilon

prisustva tvog

pođi puten…

…priko kali dok se zora javlja…

*

/Iz Dnevnika Yossamin V./

***

danas mi se plače,

vanka su oblaci

i kiša će…

jutros san našla svoje polje,

iskaš čitav život blago,

a

čeka te u snovima tvojin,

strpljivo,

puno zrili plodova, uvik,

makar godinan nezaliveno,

svraća ti u sne dok ne

svatiš…

s jutron

ću otić,

ništa neću ostavit,

ni spomen na kose

plave,

i

nećemo se opraštat

rastanka ionako

nikad neće bit

danas mi se plaće

u počast

danima bez tebe,

nezapisanin pismama,

neiživljenon dušon,

negledanin lipotama mora

uz cvrkut jutarnji tica…

danas mi se plače

neisplakanim kišama,

neizigranin godinan,

i oću bit kiša

skupa s oblacima

trčat i trčat i trčat…

…uvatit sebe

danas mi se plaće

vanka su oblaci

i kiša će…

*

(Iz Dnevnika Y.V.)

Uvik se vrati

vrime čežnje

koju vučeš sa kostima,

tija ne tija

pomišano sa snovima

Jer čovik je sazdan da sanja,

nade

ljubavi i

zagrljaja

pa zna

doće

pobiglo vrime

u jednom trenu

u toplini pogleda,

koju ne moš sakrit,

kad osvaneš tog prolitnog jutra

u rascvitanom vrtu

penjačica ruža,

ono davno posađeni

isprid kuće

Spusti samo ,

od čekanja

umorne ruke

na moju kosu,

pa me ogrli njima

i krenimo

polako doma

u bajci
šta je snivan
ima jedno poje
posađeno maslinan
gori,
više mista
priko ceste i pruge,

kamenon gromadon štićeno
od bure sa sjevera,
šikaron zareslo tuđe poje
na zapadu
neda vitru da ga tuče,
od istoka sunce ga zoron ranon
obasjava, miluje
i grije,
a more mu lelujavo,
s juga,
miris slani kapi donosi
u litnjoj vrelini sutona

na ulzu volat o crveni ruža
šta si ih ti,
ono davno
u našen snu sadija,
pa se
priko kamenon popločana puta
ulazi
ispod odrine,
kroz debeli lad
prema kućici

s live i desne strane
nasuta je zemja a
na njoj se koćoperi smilje u cvatu
među grmovima ružmarina

pa se mišaju mirisi mora, cvića,
rascvali ruža u ti
desetak metara do doma

tvog i
mog

ajde kreni,
kreni
k meni,
jube moja
mila,
obuci postole
one
svoje sritne,
šta put same znaju
vamo,
di su
jutra,
pokraj mora
umilna i blaga,
razapeti jedra i jarbola
a
večeri
okupane suncen
šta u more tone
kraj kavala stolitnoga…

evo
tuće zvono dvanest puta,
“po je dana”
u sri mista pod zvonikon,
pružija se kostel,
a do njega bor,
lete skupa u visinu,
sunce
traže guste grane

ode,
u ladu kostela
čekat ću te
Najviše na svitu moje

Ajde kreni,
kreni k meni
jube moja mila
rad noćiju
oni dugi,
sanja dosanjani,
u zagrljaju
jedno s drugin
stotinama puta ispočetka,
pa jopet i ponovo
kleli smo se:

tu
u kršu
lozi i
maslinan
na ledininan
urešenin,
šta opija mirisima,
poljskog cvića
čekat će nas
uvik

naš dom

sudbina

srića 

Vidila san te sinoć

da sidiš kraj izvora

što natapa obećanu oazu

na krševitoj gredi

Očiju tužnih

pita si me pogledom

Zašto je uteklo vrime

blagih sutona,

poljubaca

u noći bez sna,

i svitanja ušuškanih

na tvon ramenu

Slegla san ramenima i rekla

šutke

Ne znan

cuja se na prašnjavoj cesti,

kola, pošjolana laton, klopotaju

u ritmu…

fenjer visi na štapu i bljeska

u predvečerje

Kočijaš, umorniji od konja,

šta strpljivo tegli

cili dan istu rutu,

za šaku zobi i toplu rič,

biži pogledon u daljinu

Ne vidi ni dicu šta trče za karon,

ni suton koji pada,

lete mu misli u – nekad –

u vrime milosti

– nje –

okupane morem u

ukradenim predvečerjima…

Suza nema, ne teku, ne tribaju

…život je suza…

od zore, do zore

Udre Večernja s kampanela

– Bože, daj joj mir –

kočijaš promrmlja i

nastavi se cujat

u ritmu kara

bijah dijete veselo, razigranokrvlju išarano......




neshvaćanjima smireno

čekano....


tragom, 
tvoga traga 
poslano....


reslo u međuprostoru
sna i zbilje...
vučeno magnetom
tamo ...
kud  spaja se, san i stvarnost
ljubav slomljenim prstima,  ticat  može...


tuga, 
dušu razbija  
...kamenom udara, tupo 
muklo.....uporno...


ideš, umornim korakom
vukući kar s konjem,
punim vrijeska....


jer


didovi su ima maslinu, vinograd, 
razbijeni gvozdeni toč....
...ruzinave ruke, didova
zidale su kameni san
utisnut u  kantu luga 
stavljenu na dnu skala...




uvik, 
znala san, postojiš...


...miljon tužnih godina
strpanih u kutiju
mašte....


mora si bit