Obožavam te kao nebo noću,
O posudo tuge, tu tvoju mirnoću
Ljubim te sve više što mi bježiš dalje
Čak i kada mislim da te tama šalje
Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.
U divljem naletu nasrćem i skačem
I k’o crv lešinu ne bih dao jačem!
I meni je mila u očaju slepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lepom.
Bez sažaljenja, obzira il’ stida
sagradiše oko mene debele zidove.
Sada beznadan sedim ovde.
Ne mogu misliti o drugom; izjeda ovaj me udes,
toliko poslova napolju čeka.
(Kako ih, dok zidahu, ne spazih?)
Ali od tih graditelja ne čuh nikakav zvuk.
Neprimetno, od spoljašnjeg me odvojiše sveta.
O, ljubavi, budimo srećni. Dođi, sedi
U senu što izgleda kao suton bledi.
Koračajmo polako. Opusti se. Kloni.
Sad, kad nema nikoga, ti se sa mnom skloni
Iza gustih živica u to vrelo žito.
Što ne mogu četiri zida dići hitro
U tom kutku nevinom, kao čudom nekim!
Priroda je uhoda sa korakom mekim;
Sakrijmo se; ne veruj muku što nas rubi;
Čuj kako ti kolena žarka duša ljubi,
Jer ja sam samo duša, duša što ti tepa;
No duša je sposobna da u kandže ščepa
Ženu, i odnese je, i da svet potresa
Tajanstvenim poklikom orla sa nebesa
I zloslutnim čekanjem zveri koja reži.
Što je divno postići cilj kome se teži,
Slušati stišavanje blage opomene,
Opiti se tajnama dragim što rumene
Milo lice! Slatko je obećanje njeno
Što za tren razmišljanja biće povučeno!
Povučeno? Nikako. Biće još i jače…
Sakrijmo se. Grana se izdajnički mače.
Uvek se saznavalo gde i kad se kriju
Eshil i Megarila pitomih očiju,
I bilo bi odato njihovo šaptanje,
Jer je oleandrima tad drhtalo granje.
Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Cas ko ljuta zver zavije,
Zaplace ko dete cas.
Sad na trošnom krovu sveli
Uzvijori slame klas,
Sad ko putnik zakasneli
Doziva na prozor nas.
Tužne je i mracno tako
U ubogoj izbi toj�
A što si se moja bako,
Snuždila uz prozor svoj?
Jel te umor obhrvao
Slušajuci bure huk,
Il’ je san na tebe pao
Uz vretena tvoga zvuk?
Pijmo, dobra, verna drugo
Mladovanju bednom mom,
Kamo caša? pijmo, tugo,
Lakše srcu bice s njom.
Pesmicu mi poj o ptici
Što za morem gnezdo svi,
Pesmicu o nesvestici
Što na vodu rano mni.
Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Cas ko ljuta zver zavije,
Zaplace ko dete cas.
Pijmo, dobra, verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo caša? pijmo, tugo,
Lakše srcu bice s njom.
U ogromnom gradu noć je – teška
iz sanjiva doma idem bez – smeška
i ljudi misle: žena ili ćerka
a ja samo pamtim: noć je teška.
Julski vetri mi metu put
i negdi muzike u oknu – prut.
Do zore vjetar postaće – žut
kroz tanke zidove grud u – grud.
Eno crne topole u oknu – blesak
i zvon s tvrđave, u ruci – cvet
i korak za tobom što nije – klet
i ta senka moja, a mene – nije.
Svetiljke kao zlatan đerdan
noćnog listića ukus – slan,
skinite sa sebe što nosi dan
shvatite, ljudi, ja sam vaš – san.
Život u toku zastajanja nema,
A smrt nam krupnim koracima ide;
Muči me sve što ja do sada vide`,
Još više ono što budućnost sprema.
Ka meni kao sen jedine sreće,
prilaze dani prošlosti sećanja –
i da njih nema, i s njima čekanja –
Ja bih van ovih misli bio veće.
Vraćaju mi se prijatnosti znane
Što jadnom srcu sladile su dane;
u luci vidim brod – lik sreće svoje.
Zamorene su ruke kormilara,
slomljeni jarbol oluja obara,
A svetiljke su ugašene moje!
Čini mi se da sam te morao voleti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvek.
Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je vekovima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvek gledam iznova u prošlost, na kraju uvek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvek.
Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milion drugih ljubavnika, deleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka –
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvek iznova.
Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čoveka svih vremena, prošlosti i večnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju –
I pesme svih pesnika, prošlosti i večnosti.
” Prije ili kasnije gorčina će nestati,
neko koga je sudbina stavila na tvoj put
najzad će doći s naramkom sreće
i sve će biti kako treba.
Biće tako,
iako se ti u ovom trenutnku osjećaš očajno
i misliš da lažem. ”
Danas je četvrtak 23. April / Travanja 2026. godine.
Ovako su se dani odmjerili:
112 bivših kontra 253 dana u zrijenju. Sa danima se ne treba frkisati Mnogi su opekli , ne samo ruke nego i vas život.
Mnogi nas upozoravaju :
-Oprezno sa bojama i danima . I vako i nako. Za dane smo skontali . Kome zapisano ime u nekom danu nema mu spasa . Slobodno mu halalite i nek on oprosti.
Vako vam stvari stoje za boje. Hemijski sastav im višestruko i šućmurasto štetan , a mere uticati ,gluho bilo , i na potenciju, usput rečemo ko biva i na DNK.
Nako , merete sebe i ne znajući uvaliti u belaj, navući neke sihire ili čak ograisati, jer ljudi skontali da svaka boja ima i svijetlu i tamnu stranu. Zavisno kamo ste , u koju zemlju mubarek nogicu turili.
Mi ne kažemo oprezno sa bojama.
Mi se pitamo :
Šta će ženama boje?
One su najmirisavije i najsvjetlucavije cvijeće u muškom srcu i duši.
Žene su nježne grlice kojima ne treba lažni sjaj i tuđe perje.
One su bez boja ukras muškarčevog ponosa i ljubavi.
Boje prepustimo tamo gdje su usaglašene sa namjenom :
Urođenicima, umjetnosti, modi , manijakalnoj tetovaži…, i posvetimo pažnju danima. Živimo ih kao da je svaki posljednji . A mnogima i jeste.
Što bi poete rekle:
-Ne,moje miješati boja i dane . Nikako !
U prevodu :
Merete nešto pogrešno natandariti i eto belaja. Čisto načisto vas nema. U totalitetu.
U pregibu tog nagog tijela ima sjete
jedne mrtve tajne. Odsjaj ulja
niz bjelokosnu ženu nijemo kulja,
to meso san je pijane palete!
U slici ovoj sniva tajna daleke planete
u zatonima biljurnog smaragda
gdje mirišu zlatne naranče i smokve.
Po proplancima zvone mjesečine lokve,
a otrovne ptice nad pinijama lete.
Tu sanjaju te žene starih slika,
Ljubovce Oblaka i Rutavog Bika!
O, mnogo tajne ima u kretnji golog lika
što sakrio se rukom: školjkom od srebra.
Bestjelesnim kistom ta slikana su rebra!