Vi venete, slatke ruže,
ne nosi vas draga sad,
vaj, cvetajte nesrećniku
kome dušu lomi jad.
Ja se setan sećam dana
kad sam bio sasvim tvoj,
i rad prvih pupoljaka
zorom hito u vrt svoj,
I pred tvoje noge baco
puno cveća, čitav žbun,
a pred tvojim ljupkim licem
osećo se nade pun.
Vi venete, slatke ruže,
ne nosi vas draga sad,
vaj, cvetajte nesrećniku
kome dušu lomi jad.
zato što mi tvoj ženski miris odaje svoje
latice jednu za drugom –
zato što tvoja bedra plamte moje noći –
zato što tvoje šake mreškaju vodu mog t8jela –
a tvoja usta boje okuse mom imenu –
zato me i prisvajaš tako lako –
smotanog kao novčanicu od jednog dolara –
skrivenu u tvojim grudima
pB
Pijemo pehar sav svoj vek
s mrenama preko žene,
dok suze naše, pale tek,
sred pozlate se pene.
A kada nam, u smrtni čas,
s očiju spadne mrena,
tad sve što plenilo je nas
nestane istog trena.
I vidimo, kad dođe dan,
da prazna je ta čaša,
da piće iz nje, beše – san,
i ona sama – nije naša.
Ako uzmemo ono što vidimo
mašine koje nas izluđuju,
ljubavnike koji se na kraju mrze,
tu ribu na pijaci,
što zuri naviše u nas,
cvijeće koje trune,
muve u paukovoj mreži,
ulične nerede,
urlike lavova u kavezu,
klovnove zaljubljene u novčanice,
nacije što pomjeraju ljude kao pione,
dnevne lopove sa prelijepim
noćnim ženama i vinom,
pretrpane zatvore.
Uobičajeno nezaposlene,
anemičnu travu,
ljude dovoljno stare da vole grob.
Te stvari, i druge, pokazuju
kako se život klati na istruljeloj osovini.
Ali ostavili su nam malo muzike
i govornički šou na uglu,
čašicu viskija,
plavu kravatu,
džepno izdanje Remboovih pjesama,
konja koji juri kao da mu đavo uvrće rep,
i onda je tu ponovo ljubav
kao tramvaj koji na vrijeme stiže
iza ćoška,
grad koji čeka,
vino i cvijeće,
voda što šeta preko jezera
i ljeto i zima
i ljeto
i ljeto
i opet zima.
Gradinar 7.
O majko,
knežević će proći jutros pokraj naših vrata –
otkud mogu da pazim na posao svoj?
Kaži mi kako da opletem vitice svoje;
Kaži mi kakve haljine da obučem?
Zašto me gledaš tako čudno, mati?
Znam dobro da neće pogledati ni jednom u moje prozore;
Znam, u magnovanju će iščeznuti ispred mojih očiju;
Samo će poslednji zvuk svirale
uzdišući dopreti do moje svirale.
Ali će mladi knežević proći ispred naših vrata,
i ja hoću da obučem što najlepše imam za taj čas.
O majko, mladi je knežević prošao pored naših vrata,
i jutarnje sunce obasja njegova kola.
Ja odvratih veo sa svoga lica
otkinuh ogrlicu od rubina sa svog vrata
i bacih mu je na put.
Zašto me gledaš tako čudno, mati?
Znam dobro da ogrlicu moju nije podigao;
Znam da su je točkovi smrvili
i ostavili crveni trag u prašini,
da niko ne zna šta je bio dar i kome je namenjen.
U kutiji od prepletene slame
Otac odvoji jednu kuglicu od papira
I ubaci je
U staklenu zdjelu sa vodom
Ispred radoznale dece
Razvi se u vodi namah
Raznobojni
Veliki japanski cvijet
Kratkotrajni lokvanj
I djeca zanijemiše
Zadivljena
U njihovoj uspomeni nikad više
Taj cvijet uvenuti neće
Taj nenadani cvijet
Stvoren samo za njih
Na tren
Pred njima.
Hb
Strah VI
od tmine
po studeni što prste obrgrli
pri dodiru reze
već znam
i noćas je netko
u izbi mojoj boravio
tat
sramežljiv ljubavnik
ili sami vrag?
nerado i noćas ovdje
potkradao mirisao moj zrak
ovako ne ostavih čiste hartije i nož
tko ih zbliži čega li je ovo znak?
nad posteljom sliku svitanja i rijeke
okviruju zidne plijesni
ne bješe ih
zagledam ih okom dirnem
staje voda
hlape plovci
satno klatno presječeno
sparina je
nevidljivim lokotima
zabravljena avaj su okna
moji mi kutovi učas tuđi
ne glasa se ni jedna prema meni ne pomjera
zle je čini bacio nanovo neznani
na moj zid
predstoji iznova znani trud
-svu noć trag neznančev vodom otirati
Na leđa je legla bubamara
mačeni smeđi trbuščić gladi
ko crvena šolja s mnogo šara
napunjena čajem što se hladi.
Da li umire ili se šali?
Ali ka nebu baš kao para od čaja
duša njena juri, juri od očaja.
Snježno polje, bijele mjesečine sjaj,
mrtvački je pokrov prekrio moj kraj.
Po šumama breze sada plaču, znam.
Ko li je tu umro? Da nisam ja sam?
Celoga je dana sneg polako pado
kao s voćki cvet.
O, kako večeras, o, kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz cvetove snežne
kao leptir lak,
i nekome htela reći reči nežne,
tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.
I sutona celog sneg je tiho pado
umoran i gust.
Večeras bih nekog ugledala rado;
ali njega nema. Put je davno pust.
Samo s bledog neba beloj zemlji sleće
snežni pram po pram.
O, kako je bolno pred noć kada cveće
pahuljica veje, a ti sediš sam.