Daj da ti pročitam iz knjige kreposti
Glavu o praštanju i plemenitosti:
Ko te bez milosti u srce udari,
Kao štedar rudnik zlatom ga obdari!
Nemoj biti tvrđi od stabla s’ zasenom
Pospi plodom onog ko gađa kamenom!
Od školjke nauči plemenitost pravu:
Sipa biser onom ko jpj seče glavu!
Ulica se razrovila,ko nos sifilističara
Rijeka – sladostrašće , rasplinuto u slini
Odbacivši rublje do poslijednjeg lista
parkovi se sramno steru u junskoj vrućini.
Izađoh na trg,
krajolik osvjetljen gustinama
pade mi na tjeme,ko riđa perika.
I plaše se ljudi – nadomak mojih ustima
koprcaju noge nesvarenopg krika.
Ali osuditi me neće i neće dići graju,
ko proroku pred noge staviće do cvijet cvijeta.
Svi ti, razvaljenih noseva,znaju:
ja – njihov sam poeta.
Kao krčma plaši me vaš strašni sud!
Mene će jedinog kroz goruće zdanje
prostituke ponijeti ko svetinju svud
i bogu pokazati kao opravdanje.
I bog će nad knjigom mojom da pusti suze!
To nisu riječi,već krici- gomila zbita;
i nebom letjeće, pod mišku ih uzev,
znancima svojim, milošću, da ih čita.
pB
Oh, živeo sam ružno,
oh, živeo sam ružno,
al’ lep ću mrtvac biti,
al’ lep ću mrtvac biti.
Lice će se prolepšati,
lice će se prolepšati:
osmehnuću se blago,
osmehnuću se blago.
U staklenim očima će,
u staklenim očima će
lik nečiji da zablista,
lik nečiji da zablista.
Hladne usne sa osmehom,
hladne usne sa osmehom
zahvaljuju tvoj poljubac,
zahvaljuju tvoj poljubac.
Ja ne znam šta treba da znači
Ta tako tugujem,
O nekoj starinskoj priči
Jednako umujem.
Tu mirno protiče Rajna,
Hladno je, hvata se mrak!
Na vrhu brega igra
Posljednji sunčev zrak.
A na tom bregu se vidi
lepote devojke stas;
Ona sva u zlatu blista,
I zlatnu češlja vlas.
Sa zlatnim češlja je češljem,
I peva još uz to,
A glas od pesme zvuči
Silno i čudesno.
Lađara u malom čunu
Njen divlji zanosni ton;
Na stene ne gleda dole,
Već gore gleda on.
I sad lađaru i čamcu
Ja mislim da je kraj:
A sve to sa svojom pesmom
Učini Lorelaj.
Igraš se svakog dana svetlošću svemira.
Profinjena uzvanice, stižeš u cvetu i vodi.
Više si no ova bela glavica koju stežem
svakoga dana poput grozda.
Ne sličiš nikome otkako ja te volim.
Dopusti da te položim medju žute vence.
Ko ti zapisuje ime dimnim slovima medju južnim
zvezdama?
Ah, daj da se setim kakva si nekoć bila, kad još nisi
postojala.
Iznenada, vetar zavija i udara u moj prozor zatvoreni.
Nebo je mreža ispunjena mračnim ribama.
Ovamo svi vetrovi neba stižu, svi.
Kiša halju odbacuje.
Proleću ptice.
Vetar. Vetar.
Ja se mogu boriti protiv ljudske sile.
Oluja tamo lišće kovitla
i odvezuje sve barke što su ih sinoć vezali za nebo.
Ti si ovde. Ali ti ne bežiš.
Do posljednjeg krika ti ćeš mi odgovoriti.
Kao da te strah, sklupčaj se uz mene.
Pa ipak, ponekad ti je neka čudna sena očima prohujala.
Sada, takodjer sada, malena, cvetak mi kozje krvi pružaš,
i čak ti grudi njima odišu.
Dok žalobni vetar huji ubijajući leptire,
ja te ljubim, i radost moja grize ti šljivu usta.
Nije ti bilo lako priviknuti se na mene,
na dušu moju usamljenu i divlju, na ime moje koje svi
izbegavaju.
Toliko puta videsmo kako zornjača plamti dok smo se
ljubili u oči
i dok su se nad našim glavama sumraci rasplitali u
razigrane lepeze.
Moje su te reči zasipale, milovale.
Odavna sam voleo tvoje telo od blistavog sedefa.
Za mene ti si vladarka svemira.
Cveće ću radosno, naš copihue, s planine doneti,
lešnike zagasite i košare šumskih poljubaca.
Želeo bih učiniti s tobom
ono što proleće s trešnjama čini.
Umiremo sve lepše.
U kolekciji Giannia Versacea
elegancija je pilence estetike.
Jurimo po svetilištima mode
uvereni kako nam narandžasto dobro stoji.
Ljubiš me u kabini,
vidi, u zelenilu načisto propast Rima.
Rešavamo rebuse naših arhetipova.
Prevodimo beretke na strane jezike.
Uveče dobijamo poziv
na izložbu Poslednjeg suda.
Ulazimo bez kravata.
Danas je mrtvi ulaz.
Noć mračna i pusta. Mraz hvata i bije.
U čađavoj izbi kuje kovač stari;
Na domaku ognja lice mu se žari,
Niz kosmate prsi znoj potokom lije.
Pod udarom snažnim lete iskre krupne
K’o da se meteor rasipa u noći,
I on, s teškim maljem u ovoj samoći,
Izgleda k’o simbol snage nedostupne.
Trudi su ga časi stvorili u čelik –
O, kako je zoran! O, kako je velik,
I sjajan k’o veče na vrsima jela!…
I dokle po selu šušti grmlje drače,
On garavom rukom zamahuje jače,
I s nakovnja leti snoplje zlatnih strela…
Ja ću te oteti od svih zemalja,
od svih nebesa,
zato što mi je šuma – kolevka,
a grob – grm potkresan,
zato što po zemlji na jednoj nozi šećem
zato što o tebi pevam – kako niko neće.
Ja ću te oteti od svih vremena
i noći svih,
od svih zlatnih zastava,
od mećeva tih,
ključeve ću baciti, pse oterati sa trema
zato što sam u noći vernija od psa verna.
Ja ću te oteti od svih žena
što da uvijam?
Nećeš biti ničiji muž, ni ja žena ničija.
I u poslednjem trenu, uzeću te – ne pričaj!
Od onog s kojim Jakov u noći skita.
Al dok ti se ruke ne skrste na grudima
O prokletstva! – U tebi još tvoje krvi ima:
Dva tvoja krila u etru traže lek
tebi je svet – kolevka,
a grob – svet.
Preko Zemlje mnogo
staza i puteva ima,
ali zajednički
cilj je svima.
Možeš se voziti, jahati
u dvoje il’ u troje,
ali sam moraš preći
poslednje korake svoje.
Stoga su dar i umeće
najbolji koji znam:
Da sve što iskrsne teško
učiniš sam.
Mini Karadžić
u spomenicu
Pevam danju, pevam noću,
Pevam sele, što god hoću;
I što hoću, to i mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ’ zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama.