Category Archives: Umjetnost

 

Djedovska tu hiža bi stvorena

Krepča da krepost

U srcima

Ostane

 

Pa neka je zato vazda otvorena

Za doste drage

I velikane

Srčane

 

Za sve pod nebom dobre ljude

I za sve dobre

Bošnjane

 

Za sve vojnike u velikoj vojni

Što vojuje se

Protiv

Vojne

 

I raznih drugih golemih zala

I inih silnih

I sitnih

Zlica

 

Za sve one što u vijeku bježe

Iz svoje hiže

Koja im se

Ožeže

 

Iz širokog ognjenog kruga

U kojima zapaljene

Lomače

Leže

 

Ispod visokih krvnikovih vješala

I križnih

I kužnih

 

Za sve one koji se opekoše

Jer k suncu dalekom

I velikom

Teže

 

Za sve one što pravu riječ

U pravi čas

Rekoše

 

I na stazi krvavog ishoda

Što ruku im

Otsjekoše

 

Za riječ da hljeb je hljeb

Da vino je vino

A voda da je

Voda

 

Za one kojima su meso smudili

I ognjenim pečatom

Čist obraz

Žigosali

 

Oni koji se vazda pozivaju

Ne samo na zakone zakonika

Nego i na zakone

Milosti

Božije

 

Za one kojima su jedini jezik

U grlu iščupali

Jer datu riječ

Nijesu

Odali

 

Za one koji su bez suda osuđeni

Da umru na repovima konja

Između dva crna klika

Dvojice crnih

Konjika

 

Neka je ova djedovska kuća

Vazda i širom

Otvorena

 

Za one koje su sa svetih oltara

Provanse i Lombardije

Zare i Rasije

I Arkadije

Proklinjali

 

U omami teškog tamjana

U bornome zboru

Krstova i

Mačeva

 

U tome gorkome koru

Riječi od Kuzme

I od Damjana

 

Za one koji su trikleto kleli

Jer još ih nisu

U svome mlinu

Samljeli

 

Neka je djedovska velika kuća

Uvijek i širom

Otvorena

 

Za one koji nikada ne mare

Za starostavne

Ni za nove

Care

 

Koji ne mare za kralje

Niti za bane

Ni bojare

 

Za njihova moćna blaga

Za dukate zlate

Za dinare

Za te

Zle

Pare

 

Neka je otvorena za sve ljude

Što mitnice ne minu

Al mitničare

Ne mite

 

Nego ih uvijek jasno i javno

I ruže

I kude

 

Neka su vrata djedovske hiže

Širom otvorena

 

Za one što na mučnom ročištu

Znaju za riječ

Blagu i

Čistu

 

Za riječi koje su jednako dane

Za one daleke i neznane

Kao za one uz skute

Što su nam

Bliže

 

Za one hude što život bez jala žive

A život im se

Povazdan

Ruga

 

Neka je otvorena za neznanog brata

I neznanog

Druga

 

Za one koji u tmici svoje tamnice

U čami svog čamovog tijela

Zbog toga pate

 

Žudeći da slovo ono bude

Za svekolike

Ljude

 

Da se svi oni konačno

Sa tim slovom

Zbrate

 

Neka je djedovska hiža

Širom otvorena

Posvunoć i

Povazdan

 

Za onog što davno je već pošao

I sada po tmuši gazi

Veoma trudan

Iz daleka

 

Al zna da stići će jednom budan

Tamo gdje

Nekto ga

Čeka

 

Neka je zato djedovska hiža

Otvorena

Širom

 

A ako li kto ta vrata kreposti

U sebeljublju svom

Nenadno

Zatvori

 

Neka se hiža djedovska do temelja

Sori i sruši

U mojoj

Duši

 

U obor čađavi neka se obori

Neka se u gar goli

I pepeo crni

Neka se

U veliko ništa

Neka se

Satvori

 

Neka se u njoj

Kao u satanskom logu

Izlegu skorpije i zmije

 

(Oprostite svi vi

koji ste kleti i prokleti

Na ovoj kletvi kletvenika

 

Ali hiža djedovska

Bez milog gosta i dosta

Hiža moja ni hiža tvoja

Nit hiža djedovska više nije)

 

 

 

Djevičansko Danas, živahno i krasno
zanesenim krilom da l’ razbiti smede
jezero sledjeno, s injem, kud se dede
letova zastalih lednik blistav jasno.

Negdasnji se Labud seća, ali kasno:
divan je, no zalud slobodu on htjede,
jer opjevo nije kraj gde da provede
vijek, kad mraz jalov sinu čamom strasno.

Vratom stresće bijelu tu smrt što je steče
prostorom kaznjena ptica kog poreče,
al’ na užas tla što perje joj sputava.

Sablast koja na tom mestu sjaji, prisno,
ukošen u hladnom snu prezira spava
zaodjenut Labud, izgnan beskorisno….

 

 

Daj da ti pročitam iz knjige kreposti

Glavu o praštanju i plemenitosti:

 

Ko te bez milosti u srce udari,

Kao štedar rudnik zlatom ga obdari!

 

Nemoj biti tvrđi od stabla s’ zasenom

Pospi plodom onog ko gađa kamenom!

 

Od školjke nauči plemenitost pravu:

Sipa biser onom ko jpj seče glavu!

 

Ulica se razrovila,ko nos sifilističara

Rijeka – sladostrašće , rasplinuto u slini

Odbacivši rublje do poslijednjeg lista

parkovi se sramno steru u junskoj vrućini.

 

Izađoh na trg,

krajolik  osvjetljen gustinama

pade mi na tjeme,ko riđa perika.

I plaše se ljudi – nadomak mojih ustima

koprcaju noge nesvarenopg krika.

 

Ali osuditi me neće i neće dići graju,

ko proroku pred noge staviće do cvijet cvijeta.

Svi ti, razvaljenih noseva,znaju:

ja – njihov sam poeta.

 

Kao krčma plaši me vaš strašni sud!

Mene će jedinog kroz goruće zdanje

prostituke ponijeti ko svetinju svud

i bogu pokazati kao opravdanje.

 

I bog će nad knjigom mojom da pusti suze!

To nisu riječi,već krici- gomila zbita;

i nebom letjeće, pod mišku ih uzev,

znancima svojim, milošću, da ih čita.

 

pB

 

 

Oh, živeo sam ružno,
oh, živeo sam ružno,
al’ lep ću mrtvac biti,
al’ lep ću mrtvac biti.

Lice će se prolepšati,
lice će se prolepšati:
osmehnuću se blago,
osmehnuću se blago.

U staklenim očima će,
u staklenim očima će
lik nečiji da zablista,
lik nečiji da zablista.

Hladne usne sa osmehom,
hladne usne sa osmehom
zahvaljuju tvoj poljubac,
zahvaljuju tvoj poljubac.

 

Ja ne znam šta treba da znači

Ta tako tugujem,

O nekoj starinskoj priči

Jednako umujem.

 

Tu mirno protiče Rajna,

Hladno je, hvata se mrak!

Na vrhu brega igra

Posljednji sunčev zrak.

 

A na tom bregu se vidi

lepote devojke stas;

Ona sva u zlatu blista,

I zlatnu češlja vlas.

 

Sa zlatnim češlja je češljem,

I peva još uz to,

A glas od pesme zvuči

Silno i čudesno.

 

Lađara u malom čunu

Njen divlji zanosni ton;

Na stene ne gleda dole,

Već gore gleda on.

 

I sad lađaru i čamcu

Ja mislim da je kraj:

A sve to sa svojom pesmom

Učini Lorelaj.

Igraš se svakog dana svetlošću svemira.
Profinjena uzvanice, stižeš u cvetu i vodi.
Više si no ova bela glavica koju stežem
svakoga dana poput grozda.
Ne sličiš nikome otkako ja te volim.
Dopusti da te položim medju žute vence.
Ko ti zapisuje ime dimnim slovima medju južnim
zvezdama?
Ah, daj da se setim kakva si nekoć bila, kad još nisi
postojala.
Iznenada, vetar zavija i udara u moj prozor zatvoreni.
Nebo je mreža ispunjena mračnim ribama.
Ovamo svi vetrovi neba stižu, svi.
Kiša halju odbacuje.
Proleću ptice.
Vetar. Vetar.
Ja se mogu boriti protiv ljudske sile.
Oluja tamo lišće kovitla
i odvezuje sve barke što su ih sinoć vezali za nebo.
Ti si ovde. Ali ti ne bežiš.
Do posljednjeg krika ti ćeš mi odgovoriti.
Kao da te strah, sklupčaj se uz mene.
Pa ipak, ponekad ti je neka čudna sena očima prohujala.
Sada, takodjer sada, malena, cvetak mi kozje krvi pružaš,
i čak ti grudi njima odišu.
Dok žalobni vetar huji ubijajući leptire,
ja te ljubim, i radost moja grize ti šljivu usta.
Nije ti bilo lako priviknuti se na mene,
na dušu moju usamljenu i divlju, na ime moje koje svi
izbegavaju.
Toliko puta videsmo kako zornjača plamti dok smo se
ljubili u oči
i dok su se nad našim glavama sumraci rasplitali u
razigrane lepeze.
Moje su te reči zasipale, milovale.
Odavna sam voleo tvoje telo od blistavog sedefa.
Za mene ti si vladarka svemira.
Cveće ću radosno, naš copihue, s planine doneti,
lešnike zagasite i košare šumskih poljubaca.
Želeo bih učiniti s tobom
ono što proleće s trešnjama čini.

 

 

Umiremo sve lepše.
U kolekciji Giannia Versacea
elegancija je pilence estetike.

Jurimo po svetilištima mode
uvereni kako nam narandžasto dobro stoji.

Ljubiš me u kabini,
vidi, u zelenilu načisto propast Rima.

Rešavamo rebuse naših arhetipova.
Prevodimo beretke na strane jezike.

Uveče dobijamo poziv
na izložbu Poslednjeg suda.

Ulazimo bez kravata.
Danas je mrtvi ulaz.

 

Noć mračna i pusta. Mraz hvata i bije.
U čađavoj izbi kuje kovač stari;
Na domaku ognja lice mu se žari,
Niz kosmate prsi znoj potokom lije.

Pod udarom snažnim lete iskre krupne
K’o da se meteor rasipa u noći,
I on, s teškim maljem u ovoj samoći,
Izgleda k’o simbol snage nedostupne.

Trudi su ga časi stvorili u čelik –
O, kako je zoran! O, kako je velik,
I sjajan k’o veče na vrsima jela!…

I dokle po selu šušti grmlje drače,
On garavom rukom zamahuje jače,
I s nakovnja leti snoplje zlatnih strela…

 

Ja ću te oteti od svih zemalja,

od svih nebesa,

zato što mi je šuma – kolevka,

a grob – grm potkresan,

zato što po zemlji na jednoj nozi šećem

zato što o tebi pevam – kako niko neće.

 

Ja ću te oteti od svih vremena

i noći svih,

od svih zlatnih zastava,

od mećeva tih,

ključeve ću baciti, pse oterati sa trema

zato što sam u noći vernija od psa verna.

 

Ja ću te oteti od svih žena

što da uvijam?

Nećeš biti ničiji muž, ni ja žena ničija.

I u poslednjem trenu, uzeću te – ne pričaj!

Od onog s kojim Jakov u noći skita.

 

Al dok ti se ruke ne skrste na grudima

O prokletstva! – U tebi još tvoje krvi ima:

Dva tvoja krila u etru traže lek

tebi je svet – kolevka,

a grob – svet.