Cuda ne zbunjuju. Nazivamo ih tako
I tacka. Ali nas iznenadjuju
Obicne stvari. Krotko prihvataju imena
Koja im dajemo, i zadrzavaju ih. Onda,
sa olaksanjem,
Upustamo se u dalje tricarije. Ali, iza
Nasih ledja one se menjaju.
Otkud smo mogli znati.
Volio bih da me voliš
da budem cvijet u tvojoj kosi
Ako si noć,ja biti ću zora
i bljesak svjetlosti u rosi
Volio bih da me voliš
i da svi dani budu pjesma
Ako si izvor,i ja ću biti
u živoj stjeni bistra česma..
Sviđaš mi se kad šutiš jer si kao odsutna,
i čujes me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te.
Čini mi se kao da su ti letjele oči
i čini se da ti je poljubac jedan zatvorio usta.
Kako su stvari sve ispunjene dušom mojom
izranjaš iz stvari, ispunjena dušom mojom.
Leptirice sna, duši mojoj si slična,
i slična si reči melanholija.
Sviđas mi se kada šutiš i kad si kao udaljena.
I kada kao da se žališ, leptiricu u gukanju.
I čujes me izdaleka, i glas moj ne dostiže te:
Pusti me da šutim s mučanjem tvojim.
Pusti me da ti govorim takođe s tvojom šutnjom
jasnom kao sveća jedna, prostom kao jedan prsten.
kao noć si, šutljiva, zvezdana.
Šutnja tvoja je zvezdana, tako daleka i jednostavna.
Sviđas mi se kad šutis jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna reč tada, osmeh dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo što nije tačno.
Trgnuo sam se danas dvaput iz sna
i prišao prozoru, gde su ulične lampe
polovinu rečenice, koja je pala u snu,
sa tačkicom, tačkicom, tačkicom produžavale,
kako ne bi ostavile ni jednu iskru utehe.
Sanjao sam o tebi, bila si trudna. Čudno,
iako već odavno ne živimo zajedno,
stajao sam ipak svestan krivice, a moje ruke,
koje su se radosno ka okruglom stomaku protezale,
pecale su u stvarnosti za košuljom
tražeći svetlo. Kad sam prišao prozoru,
znao sam tačno: ostavljam te tamo
samu, u snu, u tom mraku,
gde strpljivo boraviš, dok ne dođem,
mene ne okrivljuješ zbog namernog
prekida. Jer što se svetlošću razbija,
sve to odlazi dalje u mrak.
Tamo smo čovek i žena, ona životinja
sa dve kičme, blažena, tako da deca
samo kao izgovor za našu golotinju služe.
U nekakvoj budućoj noći,
dolaziš opet meni: mršava, jadna.
Tu ću sina, kćerku videti,
koji su bez imena, i ne sklanjam
ruke i ne hvatam svetlost,
ko bi mi ovaj put dao pravo, vas dvoje
same da ostavim tamo u carstvu
hladovine, bez reći ispred nasipa dana,
koji se ipak presuđuju po stvarnosti
koja me nalazi budnog, nedostižnog.
Vas
vas ja se ne tičem
i moj život vas se ne tiče
Ja volim ono što volim
i samo se to mene tiče
i odnosi se na mene
Volim one koje volim
i njih samo gledam
Oni mi daju pravo na to.
Dugo je, dugo sazrijevalo u krošnjama, u dušama
to bijelo podne svijeta, plod glasova i tmine.
Taj sjaj povrh svega, zrcaljen u ružama što
osluškuju slasti pehara iz davnine
i disanje, i strast zelenih pčela noći
zabrujalih u tijelu vrelog suncokreta…
Dok dan nevin tka u putenoj samoći tananih priviđenja klas,
anđeo ljeta
zastavši na zlatnim ljestvama od pruća,
u san i oblak zaljubljen,
još traži u tajnoj kuli prostora
nezasićen val.
Na dnu moje jave kristal nadahnuća
blješti kao uštap oznojen, u raži.
A uzlijeće iz ruku čežnja,
crni ždral.
Pozdravljam tebe i tvoju samoću,
Tvoj šum i zlatni povratak zvijezda!
Ko tice kad ih gone iz gnijezda,
Ja bježim tebi, jer pokoja hoću.
Jedva sam čeko na ove trenutke
S nemirom srca i sa bolom grudi;
Ja sam sit vreve i dosadnih ljudi
I prazna doba što nam rađa lutke.
Oživi mene, noći bogom dana!
Stupi, i tiho preko mojih rana
Položi tvoje meko, toplo krilo!
Uzmi me, digni, i sa mnom odbrodi
Negdje daleko, neznanoj slobodi,
Gdje nigda nije ovih ljudi bilo!
Ja znam pa zato to i kazem
da moji prohtevi imaju razloga
ja necu da mi prelazimo
preko blata
ja hocu da sunce utice
na nase bolove
da nas odusevi vrtoglavo
ja hocu da nase ruke i nase oci
od uzasa se povrate rasirene ciste
Ja znam pa zato to i kazem
da moje ogorcenje ima razloga
nebo je bilo ukaljano
ljudsko meso mrcvareno
ledeno podjarmljivano razbacivano
ja hocu da mi se povrati pravda
pravda bez milosti
i da se tresnu posred lica dzelati
gospodari bez korena izmedju nas
Ja znam pa zato to i kazem
da moje ocajanje nema razloga
svuda ima neznih trbuha
da izmisle ljude
istovetne meni
Moja gordost ne gresi
stari svet me ne moze tronuti
ja sam slobodan
ja nisam kraljevski sin ja sam covek
uspravan koga su hteli da obore.
Večernji Pan je pun mira,
Neće zvati, neće moliti.
Zamišljen, na šumskoj čistini,
Slijedi kao veče iz kaleža
Proliva živu krv po nebu,
Kako obale ponovo pobele
U mlečno plavoj izmaglici
I čekajući zrak Altaira
Blista u izblijedjelom plavetnilu.
Večernji Pan zadire u zvukove,
Diže se u mraku svuda okolo:
U dalekoj škripi praznih kolica,
U žuboru rijeke na okuci
I u kreketanju noćnih bara.
Sam, u samoći svete,
On, u slatkoj obamrlosti,
Shaggy podiže ruke,
Blagoslovi carstvo snova.