Category Archives: Umjetnost

Kad ostarim nosiću haljinu boje purpura
I crveni šešir koji ne ide a i ne stoji mi,
trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske
cipele.

I pričati kako nemam para ni za hleb.

Kad se umorim sešću na ivičnjak,
sakupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati
alarmnu dugmad.
Vući štap uz gelendere
nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.

Izlaziću na kišu u kućnim papučama
Brati cveće po tudjim baštama
gomilaću pera, olovke i druge tričarije
I početi da pljujem.

A sad još moramo paziti da nam odeća ne pokisne
Plaćati na vreme kiriju i ne psovati na ulici
Pružati dobar primer deci
pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.

A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam
Da ljudi koji me znaju ne budu iznenadjeni
Kada odjednom ostarim i počnem u purpurno da se odevam.

Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.

Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trenutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskona u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.

Jednim komadom ugljena
Mojom okrnjenom kredom i crvenom olovkom
Nacrtati tvoje ime
Zapis tvojih usta
Biljeg tvojih nogu
Na nepoznatom zidu
Na zabranjenim vratima
Urezati ime tvog tela
Dok sječivo moje britve
Ne prokrvari
I kamen ne zavapi
A zid ne utihne kao grudi.

Na talasu plime moćne

oholosti danonoćne –

na veliku tajnu, na san,

sad mi liči život darivan;

znam da san taj nesuvisli

bi pun čedne, budne misli

bića čiji jedan mili deo

moj dah nikad ne bi sreo

da si prošla pored mene

kroz oči mi zatvorene!

Neka mine iz vazduha

ta vizija moga duha;

jer to sjajno vreme sada

nestalo je, a sa njime i nada,

a moj mir kojem se nadah

prođe kao kratki uzdah:

ne brine me  smrt  njena

mišlju mojom  donešena

Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noći moje.
Ne znam.
Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda,
žalosni na sve što se ljubilo.
Magla.
Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji
I zašto bije tamno srce moje?
Kuda? Zašto?

Guslara sretoh. Bio je slijep.
Al’ rece: “Sinko, zivot je lijep!”
Zbunih se malko; “Zar zbilja lijep?!”
“Vidjeces, sinko, kad budes slijep!”

Bez vas bi htio reći vam mnogo,

Kraj vas bih htio slušat vas;

No vi šuteć gledate strogo,

A ja sav zbunjen, gubim glas.

I što sad? . . .Riječju neiskusnom

Zanijet um vaš nije mi lako . . .

I sve bi to sad smiješno bilo,

Kad ne bi bilo tužno tako . . .

Ruke su dvije molitve što ištu svoje nebo
To su dvije prijetnje što traže svoga boga.
One su dva druga što često idu u raskorak
Ruke su dva duga pitanja koja
Nemaju kome da se
Povjere.
Ruke bez ruku su siromasi ubogi
Prebacimo ruke s dvije suprotne obale
Njihova sjena u ogledalu voda biće
Virovima radost,
Prebacimo dlanove, prebacimo prste, prebacimo jagodice.

Za most čvršći od stakla, od cementa, od čelika.

Neka preko njega prelaze
Bez ikakve carine
Dragocjenosti

Daha

Pogleda

Poljubaca

I onih krhkih riječi koje se
Mogu reći
Šapatom
Samo.

Uzalud se ljudi među sobom glože,

Ti si, koji meni put pokazat’ može.

Kaži mi ga! Druge ja slijedit’ neću,

Jer su svi prolazni, a ti vječan Bože!

Vjeru od bezvjerja samo časak dijeli,

spoznaju od dvojbe isto tako – veli

mudrac; zato dobro taj časak cijeni –

za me časak traje naš život cijeli!

Da ću jednom umrijeti – ja o tom ne dvojim,

eto zato ni najmanje smrti se ne bojim.

Na svijetu k’o amanet duša mi je data,

kad god hoće, da je vratim, ja pripravan stojim!

O, ti, koji svačije tajne misli znadeš,

koji svakom u muci tvoju pomoć dadeš,

Bože, primi ispriku i pokoru moju,

Ako zeru milosti za mene imadeš!

Kada mi nedostajes

Mislim tudje misli

Kradem svoje vreme

Provlacim ga

Izmedju oblaka, snova,

Daljine i snega…

Kada pozelim

Da ti nedostajem

Odsanjam pesmu

Zatvorim oci

I na kaldrmi zamislim

Cvet beli.

Kada te nema

Jer tako hocu

Zaledim osmeh

U sebi kazem ime

Udahnem duboko

I pomislim

Tako mi nedostajes…