Upitala sam ga za stara dobra vremena,
kada smo bili veoma mladi,
naivni, ushićeni, glupi, nepripremljeni .
Malo je ostalo od svega, izuzimajući mladosti
– odgovorio je.
Pitala sam ga da li i dalje sa sigurnošću zna,
Šta je za čovečanstvo dobro a šta loše.
To je najsmrtonosnija moguća fikcija
– odgovorio je.
Pitala sam ga za budućnost,
da li je još vidi jasno.
Pročitao sam isuviše istroijskih knjiga
– odgovorio je.
Pitala sam ga za fotografiju,
onu uramljenuu, na pisaćem stolu.
Bilo pa prošlo. Brat, rođak, snaha,
žena, ćerkica na ženinim kolenima,
mačka na ćerikinim rukama,
i rascvetala trešnja, a iznad te trešnje
leti neidentifikovana ptičica
– odgovorio je.
Pitala sam ga da li je ponekad sretan.
Radim
– odgovorio mi je.
Pitala sam ga za prijatelje, ima li ih još.
Nekoliko mojih bivših asistenata,
koji takođe imaju bivše asistente,
gospođa Ljudmila koja vodi kuću,
neko veoma blizak, ali u inostranstvu,
dve dame iz biblioteke, obe nasmijane,
a naspram mene mali Gžesjo i Marko Aurelije
– odgovorio je.
Pitala sam ga za zdravlje i kako se oseća.
Brane mi kafu, votku, cigarete,
nošenje težiih uspomena i predmeta.
Moram da se pravim da ne čujem
– odgovorio je.
Pitala sam ga za baštu i klupu u bašti.
Kada je prijatno veče, posmatram nebo.
Ne mogu da se načudim,
koliko je tamo sjajnih tački gledišta
– odgovorio je.