Category Archives: Umjetnost

Zašto se zapravo, aprilu, uvijek vraćaš?
Nije valjda samo zbog ljepote.
Ne možeš me više umiriti rumenilom
lati što se sneno otvaraju.
Ono što znam, znam.
Sunce mi peče zatiljak dok gledam
Pupoljke šafrana.
Dobar je taj miris zemlje.
Očito je da smrti nema.
Ali što sve to znači?
Ne napadaju crvi ljudski mozak
samo pod zemljom.
Sam po sebi
život je ništa.
Prazna posuda, niz nepokrivenih basamaka
i nije dovoljno da svake godine niz ovu ledinu
april
silazi kao mladana luda, i toroče i posipa cvijeće.

pB

O, da mi je nešto pa da budem reka,

pa da tečem ispred tvoje kuće male;

Pevajući tebi da razbijem vale

o pragove gde ti staje noga meka.

Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom,

da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,

prigrlim te sebi u svoje klobuke,

i da tebe, draga, više ne dam nikom.

Na dušeku trava i mojih smaragda,

kao nimfa moja, da počivaš svagda,

i da niko ne zna tvoje mesto gde je.

Samo moje oči da gledaju u te,

samo moje sve dubine i sve kute

da lepota tvoja osiplje i greje.

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Sačuvaću večno
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih grudi izvajanih ljubavlju

Ja ću te oteti od svih zemalja,

od svih nebesa,

zato što mi je šuma – koljevka,

a grob – grm uređen,

zato što po zemlji  jednom nogom šećem

zato što o tebi pjevam – kako niko neće.

Ja ću te oteti od svih vremena

i noći svih,

od svih zlatnih zastava,

od borbi tih,

ključeve ću baciti, pse otjerati sa trijema

zato što sam u noći vernija od psa vjerna.

Ja ću te oteti od svih žena

što da uvijam?

Nećeš biti ničiji muž, ni ja žena ničija.

I u poslednjem trenu, uzeću te – ne pričaj!

Od onog s kojim Jakov u noći skita.

Al dok ti se ruke ne skrste na grudima

O prokletstva! – U tebi još tvoje krvi ima:

Dva tvoja krila u eteru traže lijek

tebi je svet – koljevka,

a grob – svijet.

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
sto pletivo pleteš tanko
među javom i međ snom.

Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i međ snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i međ snom!

I pusto, i tužno, i nikog da ruku ti dade
kada je duša raspeta…
Želje! … Ta našto zaludne želje i nade?
A ljeta bježe – najbolja ljeta!

Ljubit… al koga? … Privremeno – ne vrijedi truda,
a vječne ljubavi nema.
Pogledaš u se – prošlosti tamo ni traga:
tu bol i radost je nijema.

Strasti? – Uvijek je naslada bolesna i luda
pred umom u ništa pala.
A život, kad hladno pogledaš oko sebe svuda,
pusta je i glupa šala.

Mi srž radosti i rudnik tuge smo,

More pravde i poprište nasilja smo:

Ništavni i uzvišeni – savršeni i nedovršeni,

Slični zarđalom ogledalu i blistavom peharu smo!

Strpljivo kao što se drobi kamen,

strpljivo kao što se čeka smrti amin,

strpljivo kao kad sazreva vest,

strpljivo kao što se gaji osvete žest –

Čekaću te. (prsti zgnječeni u pest:

tako monahinju čeka naloženik).

Strpljivo kao što rimu čeka svest,

strpljivo kao što prsti nokte nalaze,

Čekaću te. (oboren pogled,

zagrizem usne. Pločnik. Bista).

Strpljivo kao što bi milošta mogla,

strpljovo kao što se niže biser,

Škripni saonik, u odgovor vrata

škripnu: vetar s tajge zanemože.

Najviša je povelja predata:

– Smena carstva i ulazak velmože.

I u dom:

Nezemaljski broj,

ali moj.

O klasje moje ispod golih brda,

Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,

Ko mi te štedi, ko li mi te brani

Od gladnih tica, moja muko tvrda?

Skoro će žetva… Jedro zrnje zrije…

U suncu trepti moje rodno selo.

No mutni oblak pritiska mi čelo,

I u dno duše grom pada i bije.

Sjutra, kad oštri zablistaju srpi

I snop do snopa kao zlato pane,

Snova će teći krv iz moje rane –

I snova pati, seljače, i trpi…

Svu muku tvoju, napor crnog roba,

Poješće silni pri gozbi i piru…

A tebi samo, kô psu u sindžiru…

Baciće mrve… O, sram i grdoba!…

I niko neće čuti jad ni vapaj –

Niti će ganuti bol pjanu gospodu…

Seljače, goljo, ti si prah na podu,

Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!

O klasje moje ispod golih brda,

Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,

Ko mi te štedi, ko li mi te brani

Od gladnih tica, moja muko tvrda?!