Hedi Lamar

Nevinost   Srce a jabuka grešna  Ekran   Nestvarni krajolik

Nevinost                     Srce a jabuka grešna                Veliki ekran                     Nestvarni krajolik

Vječnost  Krhko i prozirno  ples   Buran život

Nebo                            Krhko i prozirno                                  Ples                        Buran život

Frkin očaj   poljubac     đardin3        forbege

Očaj                                        Mir i poljubac                            Đardin                               Faberge

Hedviga Eva Marija Kasler bijaše njeno pravo ime.
Eva Marija sasvim ugodno bi zvučalo i  kao Ave Marija,ali ništa ne radimo zbog dnevnih potreba.Kad slažemo mi to  složimo onako kako dolikuje: ljudski , iskreno,od srca.

09.11.1913,- Rođena je austrijska glumica Hedvig Eva Marija Kasler : sa hrvatom Zvonimorom Rogozom je 1933. godine snimila film Extaza .Većina ga smatraju prvim erotskim filmom u povijesti kinematografije.

Historija kinematografije je zapisuje kao prvu ženu koja se je viđena potpuno naga.

Gledali smo taj film. On je snimljen u crno bijeloj boji.

Jadna krhka bijela grlica na obali pri samoj vodi.Plaši se da uđe.Vi osjetite strah i jezu koju djevojčica osjeća.Nijema molitva ka nebu ali ipak mora ući. Nema druge

Šta će ,gleda u nebo ovo joj se smiješi jer vidi njene grudi ljepše od Afroditinih. Strše ko dva nestašna oblačića na njegovom plavetnilu. I oblak kao ni mi ne skrećemo pogled sa đardina koji svježinom i mirisom popunjavaju krajolik.

Kažemo ne stidimo se jer nismo voajeri. Imamo osjećaj da smo u Luvru ili Pardu; ma ne ni tamo;već u nekom muzeju samo nebu znanom. Gledamo pramajku Evu koja sa čednošću one druge majke Marije prilazi vodi i uranja se i gubi njoj.

Ulazak u vodu mijenja sve. Nestaje grlica krhka i javlja se labudica. Sve radost i zanos ovog svijeta je tu. Labudica bijela je razigrana i pohotna Eva koja sa vodom ljubav vodi prvi put i nimalo se ne stidi. Čini se da ima boli.Da li se sa žaljenjem sječa raja.Kto to zna.

Režiser je doziva,kaže ispucali smo film .Vremena 1933. g. su bila kokuzna .  Hedvigu nije briga,hoće da uživa . Na njenoj strani je Eva i Keslerova. Hoće da se igraju i jure. Matrija je malo zatečena i u nedoumici. Možda sve ovo nije vrijedno neba. Uzalud se brinula

Ovo su savim naivne i dječije poetske scene i predstavljaju najpitkiji dio filma.

A oni nama bez imalo stida : erotika.

Erotika je u vašim umovima ,odgovaramo im ;estete koji su o ljepoti učili od žena.

Ameri se namah zaljubili u našu krasoticu i priveli je preko bare sebi.

Očarala ih se “najlješa žena Evrope”. Kažu joj; sada si Hedi Lamar ,američka glumica.Tako oni rade. Ukradu,premijene ime i etiketu i svojataju.

“Najljepša žena Evrope tog vremena“je imala šta pokazati.Vjerujemo da je mnoga srca slomila.Naše nije,samo ga je dojmila.

Nismo imali prilike pogledati ostale žene Evrope te epohe tako da ne možemo suditi o tačnosti navoda.Ali bila je prelijepa po mjerilima svih epoha.


												

Šarl Bodler – Ona i kad hoda pleše ( Cveće zla XXVII )

 

 

Ona i kad hoda, pleše i sva zrači,

njišuć lelujavu, sedefnu odeću,

nalik na dugačke zmije, što ih vrači

na vrhu štapova u taktu okreću.

 

Ko što su pustinjsko nebo i oluja

hladni naspram ljudskog stradanja i plača,

il ko duge mreže okeanskih struja

– tako ravnodušno i sporo korača.

 

Oči su joj kao brušeno kamenje,

u tom čudnom biću povremeno sevne

anđeo zapleten s telom sfinge drevne,

 

Sve je tu dijamant, zlato i plamenje:

Blista, poput zvezde zalud ožežene

hladno veličanstvo nerotkinje-žene.


												

Oktavio Paz – Dva tela

Dva tela licem u lice,
ponekad su dva vala,
a noć je okean.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su dva kamena,
a noć je pustinja.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su korenje
u noći spleteno.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su noževi,
a noć je munja.

Dva tela, licem u lice,
dve su zvezde koje padaju
u prazno nebo.


												

Bodler – Himna Lepoti

 

/ Cveće zla XXI /

 

 

Stižeš li s nebesa il’ iz večnih tama,

Lepoto? Tvoj pogled, svet i krcat tminom,

izmešano sipa zlo i dobro nama,

pa te zato mogu porediti s vinom.

 

U tvom oku sunce zalazi i sviće;

Kao burno veče ti odišeš zrakom;

Usne ti amfora, a poljupci piće

što heroje slabi, decu čini jakom.

 

Iz bezdana kroči, il’ sa zvezda pade?

Uz tvoj skut se udes mota kao pseto;

Nasumce rasipaš radosti i jade,

vladajući nad svim, nehajna za sve to.

 

Po mrtvima gaziš i rugaš se njima;

Pod nakitom tvojim i groza je ljupka,

a porok, taj dragulj najdraži međ svima,

po stomaku tvome zaljubljeno cupka.

 

Ozareni smrtnik leti tvojim tragom,

svetiljko, i kliče: Blagoslov tom plamu!

Dahtavi ljubaviik povijen nad dragom

sliči samrtniku što miluje jamu.


												

Verlen – Bijeli mjesec

 

U šumi blista
mjesec bijeli,
od svakog lista
glas se seli
kroz snene grane..

O moje lane.

U dno zrcala
smirene bare
sjena je pala
vrbe stare
gdje vjetar zove…

Čas je za snove.

Beskrajna sada
meka tišina
kao da pada
ozgo s visina
gdje zvijezda sja se..

To divan čas je.






												

Dara Sekulić – DOM KAD SE IZGOVORI ODZVANJA KAO MIR

Dom svoj sam odsanjala.
Šarene prostirke, njegove dolaske.
Čokoladu po džepovima, na oknima bijele dane.
I kad svane kave bijele.
Oproštaje pred vratima.

Praznike i nedelje,
paketiće ispod miške;
miris sapuna i ljiljana, malo svađe
i velike ruke muške.

Mirenja i pomirenja
preko dečijih poljubaca.
Tople vode subotama.
Žute kvake na vratima.
Sve sam tako odsanjala ulicama.


												

Paul Valery – Psalam Y

Iznenadno, moja će ruka,
brza i silovita,
na tebe da se spusti.
Uzeću te za tvoj
puni i obli potiljak,
za osnovu saznanja
i htenja,
između duše
i duha.
Držaću te za oslonac
tvoje buntovne glave,
za stub tvojih svetlosti ;
pritisnuću te uza se
šta ja želim, a ti ne želiš
i šta ja želim da ti želiš;
staviću te skršenu
pod svoje noge,
i reći ću ti da te volim.
I savijaću ti vrat sve
dok me ne budeš shvatila,
dobro, potpuno shvatila,
Jer ja sam tvoj Gospod
i Učitelj.
Ti ćeš plakati, ti ćeš grcati;
tražićeš blesak slabosti
u mojim pogledima;
podignućeš, savićeš
svoje molećive ruke,
svoje tako molećive ruke,
svoje bele ruke kao okovane
tvojim jasnim očima.
Pobledećeš, pocrvenećeš,
smejaćeš se, zgrabićeš
svojim rukama moje
grube noge;
i volećeš me, i volećeš me,
jer ja sam tvoj Gospod i
Učitelj.

Ljermnotov – PROSJAK

Kraj vrata manastira sveta
Trese se ispružena ruka.
To prosjak vapi, slab i setan
Od gladi, žeđi i od muka.

Za koru hleba moli jadnik,
Oko mu piju jadi pusti;
Al’ neko tada kamen hladni
U ispruženu ruku spusti.

Tako ja prosih ruku tvoju,
Dok suze kapahu polako;
I ti se svetlu nadu moju
Obmanula zauvek tako.