Category Archives: Umjetnost

 

U tvrdom stegu lanca obje mu ruke stoje;

U gusti mrak je bačen, ne vidi svjetlosti zraka,

Okolo njega guje i akrepi se roje,

Memla ga bije jaka.

 

Ali mu ipak licem po koja radost sine:

U nebo pogled šalje, molitvu bogu pjeva,

Sred ovog crnog mraka, sred ove mrske tmine

U nadi srce zgrijeva.

 

Nadaj se, patniče, nadaj, i sanjaj sanak sveti!

U tvrdoj vjeri nade tješit se, krijepit znaj,

Ta bog će čuti molbu, puknuće lanac kleti

I ropstvu biće kraj

 

 

 

Ovo je moje stanje
Stojim usamljen u mjesnom stajalištu
U meni je, postajem glup
U meni je, osjećam melankolično
Možete me nasmiješiti
I možda biste samo uzeli upravo ove frustrirajuće misli

Znam da smo svi isti
Gubimo svu vjeru sada i onda
A tamo će biti oni sjajni dani
Ali do tada, stajaću na kiši.

Stoga čekam u iščekivanju
Nadam se živim da ispunim sva tvoja očekivanja, ako kažeš
Živi za danas, a ne sutra
Živi za danas, zaboravi juče
I volim ovaj život, sa svim njegovim borbama
I ples kada te nitko ne može vidjeti.

Znam da smo svi isti
Gubimo svu vjeru sada i onda
A tamo će biti oni sjajni dani
Ali do tada, stajaću na kiši,stajaću na kiši.

 

 

 

 

Ne postojim više.

Bijah jednom i nestadoh

u plamenu moje ljubavi.

Jedna ogromna vatra.

Lagani pepeo rasu se u zraku

I pade nježno pred tvoje noge.

Ne zgazi ga, u njemu kuca još moje srce.

 

 

 

 

 

Ana Snjegina

 

1

– Selo je, dakle, naše – Radovo,

kuća, otprilike, dvesta.

Svakom, ko mu se pogledom radovo,

prijatna su naša mesta.

Bogati smo šumom i vodom,

imamo – pašnjaka, njiva.

Svu okolinu, pod svodom,

topola sama pokriva.

 

Od važnosti nam – niko nije bolovo,

pa, ipak, srećni smo bezumno.

Kuće nam pokriva pleh i olovo,

svak ima baštu i gumno.

Svak ima kapke šarene, ko jaja,

o praznicima – meso i kvas.

Nije zalud nekad pisar-policaja

voleo da malo posedi u nas.

 

Plaćasmo uredno zaduženja mnoga,

ali nadzornik, naduvena nosa,

uzimao je i preko toga

po mericu brašna i prosa.

A da bi izbegli napast: tu čast

i višak davasmo bez srca ledna.

Jer, naposletku, vlast je vlast,

a mi smo samo stoka jedna.

 

Al’ ljudi su – sve grešne duše.

U mnogih oči su oštre – ko strele.

Seljaci susednog sela Krjuše

gledali su nas, ko vrane bele.

Življahu teško u veku dugom –

u selu ih je, više od pola,

oralo skupa jednim plugom

i s dva iznemogla vola.

 

Zar možeš tu da čekaš nešto –

tek kol'ko da se živet ume.

Oni su sekli i vrlo vešto

krali drva iz naše šume.

Jedanput smo ih zatekli tako …

Drž za sekire i mi, i oni.

Ježili smo se podjednako:

čuo se čelik kako zvoni.

 

U tuči samrt nikog ne žali.

U opštoj gužvi, neko od grubi’

iz društva njinog tako raspali,

da nadzornika na mestu ubi.

Na glupom zboru našem bez sloge,

proširismo stvar, svedosmo zbir,

presudismo – okove na noge

i desetoricu – u Sibir.

 

Od tada u nas nastade pako.

Spade sa sreće dizgin mesni.

Već tri godine u nas kako

čas požar ili pomor besni.

 

***

Takve je tužne vesti čito

i pevao mi vozar uz put.

U krajeve radovske tad sam hito

da se odmorim koji minut.

Dušu mi pojede taj rat nago.

 

Za tuđ račun – nisam se stišo –

već sam pucao u telo drago

i grudima na brata išo.

Shvatih da sam – igračka svima,

sve sam gazda van fronta, tamo,

i rekav zbogom – topovima,

reših da stihom ratujem samo.

Prelomih pušku, kao na panju,

kupih “bukvicu” u jednom mestu,

eto, ja sam u takvom stanju,

dočekao – “sedamnaestu”.

 

A sloboda grunu, ko klada.

U roze dimu smrdljivom celom,

u zemlji je vladao tada

Kerenski na konju belom.

Rat “do kraja!” “Pobednik biti!”

I istu raju, kao pre,

pokvarenjaci i paraziti

terali su na front da mre.

Ali ja im se nisam dao…

Uz kanonadu smrti i krvi,

ja sam za drugu hrabrost znao –

bio sam u zemlji dezerter prvi.

***

Prilično dobar put, ja pratim

prijatan hladni tutanj, sred jela.

Mesec je svojim prahom zlatnim

prosto zasuo daljine sela.

– Tu je već i Radovo naše –

promrmlja vozar –

tu je, uz vrz!

Ne terah zalud konja na paše

kad je ovako ćudljiv i brz.

 

De, građanine, bakšiša malo.

Vi, k vodeničaru?

Tim pre!…

Pogađali se nismo nimalo

za put koji do njega gre.

……….

Dajem četrdeset.

– Ič ne pali.

Dajem još dvaest.

– Batali, bre.

Tako je gadan ovaj mali.

A malom je trideset dve.

– Šta ti je, bogati?

Zar nisi psina?

Da me odereš – to dobro znaš?

I meni odgovara tmina:

– Ponela je rđavo raž.

 

De, nek zvekne, neka poteku

i groševi – znaj, u slast,

popiću u krčmi rakiju neku

u vaše zdravlje i vašu čast…

***

Već sam na mlinu…

Jelova šuma

zasuta svicima usred tmine.

Mlinar od sreće da siđe s uma,

ne može, stari, ni da zine.

– Mili moj! Serguha!

Da nije varka?

Ozebe, bogme? Ti si se smrzo?

Da spremi samovar i pirog starka,

pa da ih stavi na astal brzo?

 

U aprilu se ne zebe tako,

još manje pred kraj, u času blagom.

Veče je bilo zanosno, lako,

kao osmejak na licu dragom.

Poljupci mlinara kakvi su da su,

od njih bi i medved mogo urlati,

pa, ipak, slatko je u teškom času

bar prijatelje dobre imati.

– Otkuda? Na kol'ko?

– Na celo leto.

– E, baš dobro, đavole mali!

Pečurki, jagoda, puno je … eto,

pa ma kol'ko u Moskvu slali.

Al’ šta je divljači! Prosto nadošla,

pa sama na pušku… ič se ne krije!

Zamisli, već je četvrta

prošla…

a kuća naša vid'la te nije…

***

Svrši se razgovor …

Mi neimarski

ispismo samovar ceo, do dna.

Ko nekad, ogrnut u plast ovčarski,

k staji za seno koračam ja.

Idem kroz bujnu baštu široku,

pada na lice jorgovan bled.

Tako je draga mom vrelom oku

ograda stara, sav dugi red…

Nekad sam kraj tih vratnica dvojni’

imao šesnaeet godina, pre …

I devojka je – drug nerazdvojni,

rekla mi tiho i nežno: “Ne!”

Daleki dragi dani nesveli –

nikad da iščezne ta slika, glas …

Tih godina smo mi svi voleli,

ali su malo voleli nas.

2

– Ustaj, Serguša! Nije noć kratka!

Ni zora nije potekla,

a baka ti je, dušo slatka,

i pogačice ispekla.

A ja sad idem – baš izdangubih! –

k spahijki Snjeginoj…

Golube moj,

juče u podne ja za nju ubih

i divne šljuke, priličan broj.

Pozdravljam te, zoro života!

Dižem se, oblačim, izlazim ja.

 

U bašti s belih jabuka, s plota,

kao dim, rosa, diže se, sja.

I mislim u sebi:

kako je divna

slika

zemlje

i čovek, brat.

A kol'ko nakaza i mučenika

donese samo svetu rat!

I kol'ko ih je ubijeni’

i kol'ko će još pasti nji’!

Bride obrazi ispijeni

i u meni – sve drhti…

Ne, ne! Ne idem!

Ni u kom vidu!

Zato što vidim nekakvu svinju

kako vojniku – invalidu

u blato baca milostinju.

– O, dobro jutro i zdravo, stara!

Nešto si mi uvela, krine?

I čujem, kroz kašalj, odgovara:

– Brige me, bogme, satrle, sine.

I u nas ovde poredak puče.

Na žabokrečinu sve se svelo.

 

Nastaše opšte seljačke tuče –

sa selom, eto, bije se selo.

Svojim ušima čuh i tu bruku

od naših ljudi koji ne kriju:

čas Radovljani Krjušane tuku,

čas Krjušani Radovo biju.

A to sve znači da nema reda,

zbaciše cara, on ode…

klet…

 

I, eto, poče da pljušti beda,

na ovaj naš šašavi svet.

Otvorili su apsane širom,

pustili hulje da mogu ići.

Sad ni na drum ne možeš s mirom,

nit možeš od njih glave dići.

Recimo, Krjušani… da bi l nijedni! …

Treba ih stalno apsiti, brate,

a oni se, lopovi jedni,

eto, opet, kućama vrate.

 

Pron… neki… Oglobljin… u njih se vodi,

bukač, prznica… i šta još nije.

Uvek ljut na sve, svemu da škodi,

čitave nedelje samo pije.

Pre tri godine, kad ono brzo,

otpoče rat, taj nitkov grubi,

pred celim svetom, sam se navrzo

i nadzornika sekirom ubi.

Takvih se sada sijaset zbralo

da u slobodi gada nastvara.

Propade Rusija, sve je propalo …

Pogibe naša matuška stara…

Setih se priče vozara stroga!

drž kapu, štap, krenem na most,

da seljacima nazovem boga,

ko njihov stari znanac i gost.

Putanjom plavom grem u seti

i vidim, kako u susret k meni,

na čezama moj mlinar leti

po trošnoj zemlji, sav u peni.

 

– Serguha, mili! Oči jedine!

Pričekaj, hoću nešto… da ti!…

Stoj! Dok popravim samo dizgine,

pa ću te onda obradovati.

Zašto mi jutros ništa ne reče?

Banem ti k Snjeginim, ko balvan!

Stiže mi, velim, juče uveče

mlad i veseo – đavolan.

(Meni ta lica nisu strana,

znam ih, već ima deset leta.)

A kćer njihova udata, Ana,

upita:

– Da nije onaj poeta?

– Pa da – velim – ja ne znam druge…

– Je l’ plav?

– Dabome, nije ini!

– I grgurave kose duge?

– I gospodin vrlo fini!

– A kad je došo?

– Tu, skoro, eto…

– Ah, mama, to je taj dečak mio!

Nekad je i on,

pamtiš li sve to,

u mene ludo zaljubljen bio.

Suštoj skromnosti bio je sličnost,

a sada!…

Gle ga…

Imo je sreće…

Književnik…

Vrlo poznata ličnost…

Bez poziva nam on doći neće.

I mlinar kao u nekom slavlju,

žmirnu očima lukavije:

– Zbogom do ručka, i u zdravlju!…

Ostalo ostavljam za docnije.

 

Išo sam putem pravo u Krjušu

i štapom travu bio silnije.

Ništa mi nije ušlo u dušu,

i ništa me zbunilo nije.

Strujahu slatko dasi s branika,

mislima pjane magle mi teku…

Zgodno bi bilo s ženom vojnika

sad da otpočnem preljubu neku.

***

Tu je i Krjuša…

Još od preklani

nisam video krovove znane.

Kao jorgovan, plavilom dani,

poprskali su tišine sane.

Ni psina neka da se bar čula,

zaista, našto ovde stražari –

u svakoga je koliba trula,

i u njoj peći, raklje, nogari.

Vidim, kod Prona, na akovima,

pred kućom – vreva strahovita.

 

Divane o novim zakonima,

o ceni stoke, raži i žita.

– Pomaže bog, braćo!

– O, naša diko!

– Zdravo, zdravo!

Uzmi tu krajnju…

Sedi! da čuješ i ti, sinko,

o našem seljačkom živovanju.

U Petrogradu, ima l’ što novo?

Poznaješ valjda ministra kog?

Nije te seoski gazda skovo

onako tek, sveca ti tvog!

Ne grdimo te, de, ko bi mog'o.

Ti si – seljački, ti si, bre, naš,

ne razmećeš se ni slavom mnogo,

ti nećeš za pare – dušu da daš.

 

Uviđavnost tvoja s nama te zbrati,

izvuko si se iz naših rupa…

Reci:

Da l’ će seljaku dati

gospodisku zemlju bez otkupa?

“Sad nije vreme

za tu rabotu!” –

viču nam i drže pridike duge.

A zašto smo onda na frontu

ubijali sebe i druge.

I svaki sa svojim zlovoljnim smeškom

gledao me je u oči pseći,

i ja, zauzet mišlju teškom,

ništa im nisam mogao reći.

Krckahu daske… i ja, Jesenjin,

pamtim –

nada mnom neko od nj i’

prozbori:

– Je-li,

ko je to Lenjin?

Rekoh im tiho:

To ste – vi.

3

Na sedeljkama je svak prepričavo,

tu se većalo uz šapat česti.

I ja sam od moje bake doznavo

u izobilju sve te vesti.

Jedanput kad se vratih iz lova,

legoh – na divan u mojoj sobi.

Oblak – provodnik vlage s ritova,

do kostiju me nekako probi.

Tresla me groznica, ko voda kladu,

čas vatra, jeza, od jutra rana.

I ja sam u tom kletom napadu

ležao oko četiri dana.

 

Moj mlinar, s uma siđe, zacelo.

Ode,

doveze nekog, sustalo…

Vido sam samo belo odelo

i nečji nosić priprćast malo.

A posle, kad mi odlaknu tako,

i drhtavica kada mi presta,

uveče, petog dana, nekako,

i moj nazeb, kao da nesta.

Ustadoh.

I čim sam na pod stao

drhtavom nogoni, obli me znoj –

začuh i glas, radostan kao:

– O!

Dobro veče, dragi moj!

Davno vas ne videh… Iju, srama!..

Sad od deteta – došo je dan,

ja sam postala otmena dama,

a vi – pesnik, čuven i znan.

………

Sednimo.

Prođe l’ groznica?… Sjajno!…

Niste ko pre. Mladost – izmakla.

A ja sam i uzdahnula tajno

kad sam se rukom do vas dotakla.

Da…

Nikad ljudi – prošlost da vrate.

U ponor teku dani opojni.

Nekad sam volela čitave sate

da sedim s vama kraj vrata dvojni’.

Zaj'dno sanjasmo o slavi mali…

Vi postigoste taj cilj uz rad,

da moja duša sve to batali

naterao je… oficir mlad…

***

Slušao sam je, u času lednom,

i silom gledo viti stas dugi.

Zamalo ne rekoh:

Ućuti, jednom!

Nađimo neki razgovor drugi.

Al’ ne znam zašto, tek joj odvratim

u nevreme, zbunjeno, blago.

– Da… Da…

Sećam se tek sad, pamtim.

Sedite, sedite.

Baš mi je drago.

Pročitaću vam poluglasno

o Rusiji

kafanskoj

stih istinski…

 

Obrađeno je tečno i jasno,

motiv — ciganski, sevdalijski.

– Sergej!

Vi niste dobri… Bez šale,

krivo mi je,

i žalim ja,

jer za vaše pjane skandale

cela zemlja gotovo zna.

Recite:

Otkud u vas ta mana?

– Ne znam.

– Pa ko će onda to znati?

– Zacelo, u jesen, mokrih dana,

rodila me je moja mati.

– Šaljivčina ste…

– Ona pa nije…

– Volite l’ nekog?

– Ne, ne, Ano…

– E, pa onda je još čudnije

što propadate tako rano:

Pred vama put se pruža živo…

Tuštila se daljine sen…

Ne znam, zašto sam dodirivo

i rukavice i šal njen.

…………………

Smejo se mesec, ko klovn, sred pruća.

Iako duša osta bez cveta,

čudno bio sam pun nadahnuća,

kao da imam šesnaest leta.

Rastanak u zoru bi nam uz setu,

sa zagonetnim okom, rukama…

Ima nečega lepog u letu,

a s letom nečeg lepog u nama.

***

Moj mlinar…

Eh, mlinar!… Nema vajde,

da izludim prosto bi hteo.

Udesio je opet gajde,

i ko poštar se razleteo.

I danas je s ceduljom bio,

ko da je zaljubljen neko, il’ on:

“Dođite,

Vi ste mi prijatelj mio. S pozdravom –

Vaš Oglobljin Pron.”

Idem,

Krjuša se približuje.

Vidim pred kućom Pronov stas:

on pijan oca i majku psuje

sirotom svetu na sav glas.

– Ej, ti, fukaro!

Počuj i znaj!

Svi k Snjeginoj…

Bup, što pre!

Imanje svoje ti nama daj

bez ikakve naknade, bre! –

I kad me opazi predupređen,

poče da spušta svoj lavež pseći,

i reče, iskreno uvređen:

– Još bi seljake trebalo peći.

– Šta ću ti, Proša? — otpočeh meko.

– Ni da oremo, ni da sporimo.

Odmah ću naći i konjče neko

pa zaj'dno… k Snjeginoj…

da zamolimo…

I spremiše nam drkelu neku.

 

Koža i kosti – usta – izdišu –

takve uz pride daju čoveku

da ih se samo kurtališu.

Kaskali smo u čase duge,

put nas zasmevo, zadavo brige,

na uzbrdici, uz sve jaruge,

sami smo, bogme, vukli taljige.

Stigosmo.

Kuća na sprat – divota,

doduše malo nagnuta spreda.

Dopirao je s pletena plota

uzbudljiv miris jasmina bleda.

Siđosmo.

Dođosmo već pred terasu

i, tresuć prašinu s ramena siva,

o nečijem poslednjem času

čujemo odozgo pričanja živa:

– Plakala – ne plakala – ič ne pomaže…

On je sad leš… Eh, moj ptiću!…

Neko u vrata lupa! Šta l’ traže?…

Napuderiši se…

Otvoriću…

Debela tužna dama diže

tešku polugu što vrata preči,

I moj ti Pron odjednom stiže

pa tras o zemlji, bez jedne reči.

– Da nam daš!…

ponovi tiho bez glume. –

Htela bi da ti ljubimo noge!

Ispade ko da ič ne razume,

bajagi brige je spopale mnoge.

Zatim kad dođe red na me, danu,

i procedi

uz pogled žešći:

– A vi, zacelo, tražite Anu?

Pričekajte…

Odmah ću reći…

Sad jasno vidim te dane kako

u sudbonosnom tekli su redu.

Al’ meni nimalo ne beše lako

da vidim njeno lice i bedu.

Ja sam shvatio –

jadi se zbili,

htedoh pomoći u muku strogom.

– Borja je mrtav… Borju ubili…

Ostavite me!

Idite zbogom!

Kukavica ste i bednik, nego!

On – umro …

A ti – izvuče se …

Ne, to je bilo preko jego.

Svak nije rođen da podnese.

Ko ošamaren, uz takvu bruku,

odvratih Pronu, dok hvata grč me:

– Imaju danas veliku muku…

Hajdemo, Prone, do neke krčme…

4

Provedoh celo leto u lovu.

Ime i lik joj izbrisa bruka.

Uvredu moju

staru i novu

oplaka u ritu tužilja-šljuka.

O, zemljo naša sirota, slatka,

u doba cveta, soka i moći,

i leta su ti nekako kratka,

ko tople majske proletnje noći.

Zora hladnija, crvenija biva.

Oblak se spušta nekako nisko.

U okolnom lugu čuje se živa

pesma senica – pevanje blisko.

Moj mlinar od smeha prosto penuša,

neka ga radost golica, kolje.

– Na zečeve ćemo sada, Serguša,

pa da pucamo do mile volje!

Rad sam i lovu

kada se nema

čim da rastera čame ton.

 

Večeras nekako, dok sve drema,

k meni, ko mesec, upade Pron.

– Nek je sa srećom,

druže po lovu!

Došo je davno čekani čas!

Čestitam ti i vladu novu!

Sve ćemo sad – bup i tras!

Bez otkupa i bez nameti

bićemo zemlje gospodar slavni.

U Rusiji su sad Saveti

i Lenjin je – komesar glavni.

Druže!

Divota, sve se okreće!

Početak dobar baš je to bio.

Zamalo nisam umro od sreće.

Moj brat se u gaće umokrio.

Eh, babu li ti uz tarabu!

Pogledaj, golube, veselije!

Ja ću komunu kroz kasabu

prvi da krenem, što skorije.

Pron je Labuču, brata imao,

ko peti točak, seljak očajni:

pred teškoćama uvek je znao

da se pohvali, kukavac krajni.

 

Vidli ste takve junake vajne.

Na brbljanje ih sudba osudi.

Njemu su i dve bele kolajne

iz rata japanskog krasile grudi.

Muklo i glasa nekako pjana,

na pragu krčme nado bi dreknu:

– Slavnom junaku sa Laojana

pozajmite paricu neku …

A posle, mrtav pjan bi uz buru,

i uzbudljivo, u ognju pravom,

o predatome Portarturu

slinio susedu svom nad glavom.

– Prijane! Peća! –

uz tugu kletu

drao se –

Teško mi… Ko pijan!… Ja?

Hrabrost moju na ovom svetu

samo Laojan jedini zna.

Takvi se vide, i u sve pletu.

Bez žuljeva im život je bio.

I eto, on je baš u Sovjetu,

a medalje je u sanduk skrio.

Al’ ipak ista važna držanja,

ko neki sedi veteran,

pominjao je kraj čokanja

često Nerčinsk i Turuhan:

– Da, beše muka!

Al’ mi – sve dalje!

Strah nas ipak ne moga da spreči,…

…………

I medalje, medalje, medalje

u svakoj su zvonile mu reči.

On je Prona jeo, kao crvi,

Pron mu majku psovo, ništa manje.

Pa ipak je on otišao prvi

da Snjeginim popiše imanje.

Otmicu brzina prati zjelo:

– Daj! Posle sud, pa kako mu drago!

Ceo majur dognaše u selo,

gazdarice čak, i njino blago.

A mlinar …

Moj stari vodeničar!

Gazdarice uze k sebi, kud bi:

Natero me prosto, dokoličar,

da po tuđoj i ja brljam sudbi.

 

Opet prošlost dohrlila pusta …

Tad sam svu noć gledao sustalo

njena divna, uzbudljiva usta,

i od briga – iskrivljena malo.

Pamtim – tiho ona se je klela:

– Oprostite… Ne imadoh prava…

Ja sam muža bezumno volela.

Čim se setim… zaboli me glava…

Uvredih vas –

uvreda slučajna…

Naglim sudom smatram grešku ovu…

Tu je bila i žalosna tajna,

koju strašću prestupničkom zovu.

Do jeseni,

da, sa mnom bi bili,

i znala bi’ ja za sreću našu…

Posle bi me prosto ostavili,

kao neku ispijenu flašu.

I susrete… i ljubavnu hajku…

Morala sam sve da zanemarim…

Nisam htela da uvredim majku

s njenim strogim pogledima starim.

 

Al’ ja tada okretoh na drugo,

gledajuć je okom ustreptalo.

Ukočeno njeno telo dugo

unazad se malo zaljuljalo.

– Je l'te, Ana,

da li vam je žalno,

što se kuća vaša razorila?

Al’ nekako čudno i pečalno

svoj je pogled ona oborila.

………….

Gle…

Već sviće? belina je veća!

Sjaj, ko žar je na snegu, i glogu…

Mene sve to na nešto podseća…

Ali našta?…

Pojmiti ne mogu…

Ah!… Da…

To je u detinjstvu bilo …

Druga zora… Ne jesenja, kleta…

Sedeli smo uz vratnica krilo…

Imali smo po šesnaest leta…

Zatim, kad me nežno, delikatno,

pogledala, dok joj ruke streme,

reče tobož nekako nehatno:

– E, pa dobro…

Hajd'mo, već je vreme…

……………..

A uveče – odvede ih staza.

Kuda?

Ne znam kuda – o, da bruke!

Kroz ravnicu punu putokaza,

put ćeš naći bez ikakve muke.

Događaje tadanje ne pamtiim,

nit Pron kako završi poslove.

Brzo se tad u Petrograd vratim

da razbijem i tugu i snove.

5

O, surovi, grozni dani ovi!

Ko će sve to i da opisuje!

Zar ne čuše i dvorski svodovi

kako vojnik gnusno majku psuje?

Eh, smelosti!

Cvet – u daljnjem viru!

Zar se zalud gejački gad ote,

da dvorištem grmi na klaviru

svim kravama tambovske fokstrote.

Za zob, krompir, i za hranu mnogu,

uzimo je seljak gramofon, –

balaveć cigare kozju nogu,

slušao je tango tamo on.

Grčeć novac zarađeni stari,

psujuć porez, sve što se nameće,

do ludila on misli o stvari

koja između nogu se okreće.

A vreme je –

bujno odmicalo…

Bez sreće je bivo težak gnevni.

 

U flašama ne istrule malo

“Kerenki” i para svakodnevni.

Gegula! Hranilac! Naše lane!

Zemlje, stoke, gazda ponositi,

za dve “katarinke” izgužvane

i da ga premlatiš dao bi ti.

Dosta!

Našto smeh, reči, i zvona!

Al’ ni plakat opet dužni nismo!

Danas mi je o sudbini Prona

vodeničar uputio pismo:

“Serguha moj! O, oči jedine!

Zdravo, dušo, i sad ko i prije!

Već šesta će godina da mine

a Krjuša te opet vidla nije.

Obraduj me!

De, tako ti boga!

Dopadni nam, čim proleće prođe!

Ovde ima premnogo novoga,

al’ u pismu – nezgodno mu dođe!

Narod je sad miran, a i ceste,

stišala se bura, nigde zvona.

 

Javljam ti da godine dvaeste

streljaše i Oglobljina Prona.

“Zemljo…

Ječe tvoja čuda glupa.

Verovao il’ ne – um da stane –

Kad Denjikin stade da nastupa,

jedanput na Krjušane napane.

Tad i poče šala, komešanje,

ali takvo, da umreš od jeze.

Uz psovanje, škrgut i smejanje

poče sablja kozačka da veze.

Eto, tad su i žacnuli Prona,

Labuća se u slamu uvuko

i iziđe

čim ode kolona,

čim se odred kozački povuko.

Sada pijan i u beloj peni,

neumorno priča, gladeć bradu:

– Trebalo bi i orden crveni

za tu moju hrabrost da mi dadu!…

Oblaci su sasvim prošli crni…

Mada ne živimo – ko u loju,

ipak dođi, golube, navrni,

da olakšaš ti sudbinu moju …”

 

***

Opet na putu –

kroz dalji tmure.

Julsku noć je sumrak dotako.

Škripe promuklo čeze i jure,

kao nekada – isto onako.

Prilično dobar put, ja pratim

tiho tutnjanje, uz miris jela.

Mesec je svojim prahom zlatnim

prosto zasuo daljine sela.

Promiču crkve, vir zasvetluca,

krajevi sela i plot poneki.

I srce opet, ko nekad kuca,

ko što je kucalo dana daleki’.

 

Opet na mlinu…

Jelova šuma

zasuta svicima usred tmine.

Moj mlinar, ko nekad, da siđe s uma,

ne može stari ni da zine.

– Mili moj! Serguha! Da nije varka?

Ozebe, bogme? Ti si se smrzo?

Da spremi samovar i pirog, starka,

pa da ih stavi na astal brzo?

Sergunj! Moj zlatni! Oči jedine!

………….

Ostario si već i sam…

Imam za tebe jedan dar, sine,

i evo, odmah ću da ti dam.

– Kakav dar?

– Ne…

Pismo je došlo.

Ne žuri, sokole, pričekaj!… Da!

Dva meseca je gotovo prošlo

kako ga s pošte donesoh ja.

Otvaram… čitam… Dabome, zna se!

Ko može drugi! Rukopis kriv…

I nemarno on vijuga se…

I žig londonski nekako siv…

 

“Živi ste? Baš sam od srca rada…

Živa sam, ko vi, al’ duša ječi.

Tako se često ja sećam sada

bašte, vratnica i vaših reči.

Ja sam od vas… vrlo daleko…

Rusiju sada april obleće.

I plavičasta koprena meko

pokriva breze, jele i cveće.

I sad, dok ja u svakom slovu,

izlivam svoju tugu i muke,

Vi i mlinar ste, možda, u lovu,

vrebate tetrebe il’ neke šljuke.

Do pristaništa često odlazim

i, uz radost il’ strah pakleni,

međ parobrodima katkad opazim,

i gledam sovjetski barjak crveni.

Tamo su čvrsto sad gnezdo svili.

Moj put je jasan, put moj znani…

Ali vi ste mi ko nekad mili,

ko otadžbina, i majski dani…”

…………….

Pismo, ko pismo.

Zalud, neimarski.

Nikad ne bih piso ja pisma ta.

Ko nekad ogrnut u plašt ovčarski,

k staji za seno koračam ja.

Idem kroz bujnu baštu široku,

pada na lice jorgovan bled.

 

Tako je draga mom vrelom oku

pognuta ograda, sav dugi red…

Nekad sam kraj tih vratnica dvojni’

imao šesnaest godina, pre …

I devojka je – drug nerazdvojni,

rekla mi tiho i nežno: “Ne!”

Daleki dragi dani nesveli!…

Nikad da mine ta slika i glas.

Tih godina smo mi svi voleli,

ali su, bogme,

volele i nas.

 

Svim pripadnicama ljepšeg i nježnijeg pola želim sretan Dan žena!

Autor

Vedad šabanadžović

 

 

 

 

U magli započinje svjetska smutnja,

po zemlji, u mraku, drveće – luta,

to u vidu grozdova beži vino svježe,

to zvijezde iz kuće u kuću bježe,

to rijeke počinju da teku ka izvorima!

 

Htela bih da zaspim na tvojim grudima.

 

 

46

„Napolje, unutra, ovamo, onamo“:

Magičnih senki predstavu gledamo.

Na sceni* gde Sunce gori mesto sveće

Mi kao fantomi vrtimo se samo.

47

Ako li vino koje si ispio

I ako usne koje si ljubio

U Ništa odu i ti Ništa budeš

Nećeš biti manji no što si bio.

 

 

a tijelo

sjeća li se

 

ili su sitni biljezi

što šaraju plot

tek nijemi zarez u kamenu?

 

govori li išta ruka

ili kruži uokolo

i pruža ruke prema stvari

da bi se odnekud imala vratiti

u jalovu grudnju na grud?

 

je li okožda uvlači u se obzorje i svod

tek da primažili nam tepaju kakve tlapnje

treptanje i mig?

 

zbore li nam šta klecanja

krš od ruku

bruj stopala

 

ili drugdje taji

i loguje riječ?

 

 

Sve će ove stvari jošte jednom doći
kao što su bile i kako su prošle,
i ti crni dani, i te plave noći,
i ljubavi , čedne, strasne, dobrodošle;

jednom tamo poslije hiljada, hiljada
i hiljada ljeta opet ćemo naći
ista svježa čula, ista srca mlada,
i taj nježni osmijeh, blagi i domaći.

Tada opet jednom nad svladanim grobom
motrit ćemo svemir novim osvjetljenjem.
Vladat ćemo opet svojim rosnim sobom,
i ljubavnim plačem i požarnim htijenjem;

samo ipak neće tada, nadajmo se,
da nas jošte taru ove brige ružne,
i da polet u vis događaji kose
i plamen za ženom naše usne kužne.

-Pa da barem tada, za hiljadu hiljada
i hiljadu ljeta, i još mnogo veće,
primimo na naša srca uzdišuća,
kao nikad doslije, jedan uzduh sreće.