Marina Cvetajeva – Borisu Pasternaku

Raz-stojanje: vrste, milje . . .
Nas su raz-stavili, raz-sadili,
Da bismo bili tihi ko dva siročeta,
Na dva razna kraja svijeta.
Raz-stojanje: vrste, daljina sura . . .
Nas su razlijeepili, razlemili,
I nisu znali da je to – legura
Nadahnuća: žile i tetive . . .
Nisu nas zavadili – već razbili, žive
Raslojili . . .
Uz zidove i rovove.
Raselili su nas, ko orlove –
Zavjerenike: vrste, daljine . . .
Nisu nas rastrojili – samo su nas smutili.
Po čestarima zemljine širine
Nas su, kao siročiće, raz-putili.
Koji je već – koji – zar kraj marta?!
Razbili su nas – kao špil karata!

Frka Frkica / Osma epizoda – Četvrti dio

Mito je učinio to što je učinio. Po njegovom ,   ni jednog momenta  nije imao diileme.Tako se brani  čast.Nema tu mnogo pameti ni razmišljanja o uzrocima i posljedicama.Insan je satkan od  sljepila , nerazuma i žurbe.I kada se konačnost desi ;klekne pa se moli da mu se oprosti. Aha! Kako ne. A mere bit da bidne da se nekom i oprosti.

Nikad nisam raztmišljala o suicidu.To je  protiv Božijih zakona, i o tome nema diskusije.Bratova smrt me skoro  ubila. Da nisam imala sina na dojkama , ne znam šta bi bilo sa mnom . Ili bi poludjela ili bi neku nesreću iscenirala i dozvala.Znanje da dijete raste i  pitanje kako bi živjelo kao siroče, me odvratilo od   sumornih misli, ali nije tugu odagnalo.

Nekoliko nedelja mi je sva bilo maglovito  i bolno .Skoro da se ne sjećam  ni ko ih je , kako su  ih i ni gdje su ih sahranili. Godinama poslije vrati mi se sjećanje. Luce i Dobrii uz pomoć mahalaša i ljubasu pokop i sve ostalo sredili i na starom pravoslavnom groblju ih upokojili. Tada je  bilo deplasirano pominjati i zahvaljivati bilo kome.

Majka je presvisnula u tri mjeseca.Baš tako : presvisnula.Tri mjeseca , svaki dan u vrijeme pogibije Mite i sina bi prišla ljuljački , nalaktila ruke na nju , okrenula ih  prema nebu i molila i plakala. I plakala i molila. Tri debela sata se nije micala. Bilo kiša , bilo  sunce. Čini mi se da su sjekire i čuskije  sa neba padale ne bi ih osjetila , niti se pomakla.

Vremenom  sam prestala da je pokušam odvratiti od tog beznadežnog rituala. Jedno vrijeme  , sjedeći na verandi sam je gledala i sa njom  se molila i plakala. Bilo mi je žao , ali sam više žalila brata. Ona je svoj život živjela onako kako je je dano , a ponekad je nešto ukrala za sebe i bilo je po njenom. A šta sa bratom?Šta sa njegovom nevinošću i njegovoih dvanaest godina ljepote i ljubavi koju je dijelio , a i primao.

Poslije sam se navikla na njenu svakodnevnu procesiju i  svojevrsnu  izvitoperenu liturgiju .Prerstala je komunicirati sa  ljudima. Nije ni jela. Jedino sam je ja ,  na silu mogla natjerati da pojede nešto . Ali to je bio svakodnevni , najstroži post.Kruh , voda i o večeri sitna riba.

Gledala sam je kako kopni.Znala sam da neće dugo.Ljepota  je još bila prisutna , ali se usukala i okoščatila. Začudo nije nosila crninu.Oblačila  je   jednostavne , jednodjelne  seljačke halje od bijelog damasta i vunene priglavke na nogama.Na glavi je nosila one muslimanske šamije.Zbog lakoće i jednostavnosti su joj se uvijek više dopadale od krutih svilenih marama.Poslije nije imala vremena ni za halje i priglavke . Izlazila bi u dekoltačama i bosa. Izdaleka ličila je na neku  bijelu nestvarnu sjenu koja se moli. Ali , iako je činila munjenom , svaku veče je na verandi satima u lavoru prala noge i ruke . Prtala ih i zagledala.Kao da je očekivala da će se pojaviti stiigme.

Jednog dana sin mi je poboljevao . imao je veliku  temperaturu i ja se zabavila oko njega. Kada su djeca u pitanju majke se uspaniče i zadeveraju oko djeteta . Strah ih odvoji od realnosti i izgube pojam o vremenu, jer malo dijete ne zna reći šta mu je , šta ga boli i šta mu treba?

U neko doba pogledah kroz prozor i vidim da se sunce polako spušta.Uh , majko moja , šta mi je sa majkom? Čitav dan nisam pomislila na nju  niti je vidjela. Izletim na vearndu i odahnem.Majka sjedi na ljuljački i kanda  da se njiše. Začudim se Nikad je nisam vidjela  na ljuljački ili drugom  položaju osim klečečem i molitvenom   .

-Mamo mori , jesi li dobro!

Nema odgovora . Mamo mori nijemi.a prizor nestvaran.  Mama se glavom lagano prislonila na lijevo uže ,lijevom ga rukom obgrlila , desnu obuhvatila ,  ruke u skute skupila , oči  u nebo uperila , kao da nekog  doziva. Sunce obasjava bjelinu njene  pamučne prozirne noćna haljinke. Imam osjećaj da ta sjena titra  i leprša , kao da se sprema da poleti u suton  koji  se približava.

Nešto nije u redu; mislima ja . Ne glasa se i ne okreće se prema mom glasu. Možda se umorila i zaspala? Aha , kako ne. Ono jeste zaspala , ali vječni  je sanak usnila.Tiho i mirno je otišla. Kao  što je zadnju deceniju živjela.Da nisam  živjela sa njom , vjerujem  da niko ne bi primjetio da je umrla.

Nisam bila previše tužna. Znala sam da je sada mirna i da je više nikakvo zlo i brige ne mogu pokliopiti.Uh , svašta je sa Mitom predeverala. I lijepog i ružnog. I dobrog i zlog. Radovala se i tugovala.U radovanju umjerene i smjerna , a  trpila nedaće ko svaka balkanska žena. Strpljivo , stoički i skoro bez riječi. Moleći se bogu i živeći u nadi :

-Daće Bog , sutra će biti bolje .

Sahranismo je na   Starom pravoslavnom groblju , nadomak stadiona Koševo. Okupismo se sestre , muž mi i  ja sa djetetom  u rukama. I niko više , jer nikog   nismo imali. Kada su pokopni radnici  položili majku u smrtnu jamu  i počeli je zatrpavati  pojaviše se oni:

Mojsije ,Zlata, Herco , Jela Lela Jelena  ,Oma   i Branka, Baška baŠa i njegova nova Branka, Deba i Ankica , Lijeni i Mala Guza. Ispred su išli Luce i Dobri noseći vijenac svježih ruža sa trakom na kojoj je pisalo:

„Majci naše najvoljenije prijeteljice.“

Pomislih , nekad u nekom nestavrnom i nepostojećem vremenu Dobri mi je rekao:

-Upamti  malena moja  ; u svakom zlu i nesreći  ima i nečeg  dobrog.

Ne , njihovo prisustvo  nije odnijelo tugu, ali je oplemenilo.Srcem mi zatitra topli vjetrič nade:

-Biće sve u redu!

Mahalaši ko mahalaši. Ne mogu bez svojih kerefeka. Deba i Lenji se gurkaju i šarete. Ja ih sasvim jasno razabirem :

-Joj , jes Mojsije ko neki sakati prosjak bez one svoje harmonike. Nakrivio i nalaktio se na Zlatu ko da mu je ona prosjački štap. Da ga ne znam sada bi mu , namah priletio i udjelio sadaku. Ne mere ravnotežu bez ćemaneta  držat.

Osjećam dai I drugi misle isto. I ja sam pomislila isto. Ona nekadašnja Frka Frkica bi rekla :

-Znala sam ja da će , odnekle iz tišine  nadgrobnih spomenika , iskočiti ovi dobri mahnitovi i neku  lakrdiju napraviti, samo da bih ja bar na momenat tugu zaboravila.Jer rekoše mi:

-Oni ne tuguju , nemaju za to vremena. Mrtvi  mrtvima ; živi živima. Preliejpi život odi dalje , a oni život slave.

Luce i Dobri mi se saučesnički smješkaju i sliježu ramenima :

-Šta ćeš , ne zamjeri ,  takve ih mahala nakrive rodila i odgojila.


Nisma im zamjerila. Moj život će čini mi se dobiti novi zaokret. Nisu me zaboravili. Nikad me nisu napustiili . Svi su tu . Uvijek su bili .Samo su me pustili da svoje odbolujem na svoj način.Da život naučim bez upliva pameti drugih. Iskustvo vlastite kože je najbolnije , ali i najbolji učitwlj.

Odjednom osjetih ogromnu prazninu. Shvatih koliko su mi nedostajali. Svi oni . I Luce. Ali Dobri. Eh , moj Dobri , moj čovječe mili. Zašto nam se ne da.
Na groblju smo se oprostili , sa svima sam se izljubila , osim sa Dorbim . Njega nisam smjela ni pogledati,  ni poljubiti. Bojala sam se iznevjeriti obećanje koje sam mužu dala. Boljelo me . Dobri se smješkao , po remenu me dotakao , u ruku , vrhove prstića poljubio , okrenuo i otišao. Učinilo mi se da sam tren prije toga  čula jedno nečujno ::

-Oprosti mi , molim te .

Bilo je neobično živjeti u velikoj kući , sama sa djetetom i mužem . Skoro pa siroče bez  ikoga svoga. Od one večeri kada je Mito saznao zlu  istinu o kumu , moj muž se počeo mijenjati. Ohladio se i osjećala sam da pati. Ja mu nisam mogla pomoći. Nije ništa pitao , a ja nisam imala ništa reći. Šta je bilo bilo. I ne može se ispraviti. Treba sa tim živjeti kako se umije , jer se mora.Vrlo rijetko mi je prilazio , sa sinom se igrao , zamišljeniji i sve ogorčeniji  bio .

 Činilo se da  radost iz njega  curi i polako lapi.Nije više bio razgovorljiv  i nije pokušavao da me odobrovolji , nasmije ili dotakne. Meni je to , iako mi ga je žao , moram priznati u potpunosti odgovaralo. Od pravog dana sam znala da se sa njim ne mogu i ne smijem povezati. Pogled u njega je bio kao da gledam lice njegovog oca dok balavi silujući me. Svakim njegovim  dodirom me podilazi bolna  jeza  i nagon za povraćanjem. I pored silnog htjenja nisam osjećala ništa osim odvratnosti. I zaista mi ga je bilo iskreno žao.On nije ništa kriv. A ja nisam mogla ništa protiv sebe.

Mnogo puta sam razmišljala da možda moja osjećanja prem Dobrom nisu kumovala tim stanjima. Ne , nisu. Dobti je bio jedna strana mog života , a sve ostalo na drugu stranu. To nisam mješala. Moj život je tekao , kako je tekao  . Spoznala sam i ubijedila sebe  da je Dobri kao neka nestvarna  fikcija koja se nikada neće obistiniti. Svjesnost da smo se Dobri i ja  u mikrosekundi  mimoišli u kontiniumu ljubavi ,činila me čistom u mom  odnosu sa mužem i djetetom.
I tako prođoše godine. U tim neodređenim i nesređenim odnosima dobih i kćer. Činilo se da sam nekako upotpunila  majčinstvo , nasuprot  supružništvu.Kao supruga sam bila nedorečena . Željela sam ispraviti taj dio sebe , pokušavala se davati, ali se nisam nalazila. Bračne obaveze su nekako mučno kaskale.

Oh , bila sam dobra domačica , kuvarica , i spremačica . Bila sam i vjerna žena i sagovornica. Naše komunikacije su kaskale zbog njegovog slabijeg obrazovanja  i nedostatka volje za razgovore mimo najnižih standarda razgovora dva saputnika , u ovom slučaju sapatnika.Kao  žena  ljubavnica , kao mazna žena , kao žena u bračnom krevetu bi se sledila i zakazala. 

Normalno ,  saznanje da mu je otac prvi imao ženu i to brutalnim činom silovanja , nije bila dobru podloga za održiv brak.On se sve više počeo udaljavati od porodice. Ono entuzijazma i zanosa što je imao u početku braka je splasnulo. Sve je više radio i sve manje bio kod kuće.

Mora mu se priznati da je svaki dinar plate davao u kuću. Međutim naknadu za prekovremeni rad je zadržavao ta sebe. I najgore od svega počeo je zalaziti u kafane i piti. Sve više je izbivao iz kuće. Sav teret odgoja djece i kućanstva je pao na mene. Nisam se bunila , jer sam znala i često ponavljala , da je on najmanje kriv za sve što se dešavalo.

Mitu i njegovog oca nikad nismo pominjali. On bi dvaput  godišnje išao  materi, koja je samovala , ali je bila čvrsta žena i uspjevala da se održi . Zdušno je pomagao o sjetvi i kosidbi, ubiranju ljetine.Međutim u našoj bašti od njega nije bilo nikakve  pomoći. Mislio je , ako ne radim , to je moja briga. Nisam se bunila. Stisnula zube i nekako sam  sve sama  stizala. Bilo bi mi lakše da imam mušku ruku pored sebe,  da je  on provodio više vremena uz djecu ,  i  bio   manje  u pohodu na mehane. Nisma mu prigovarala , iako smo živjeli sve teže. Prijetilo nam je siromaštvo.

Nabavila sam novu kravu i ona nam je jedno vrijeme  olakšavala prilike. Da sam imala konja sasvim sigurno bih se ponovo prihvatila raznošenja mlijeka. Džugumi  , kalajisani , izglancani i kao novi su čamili u kredencu.

Kćer napuni tri godine , sin pet . Situacija se ne mijenja. Muž samo prespava , presvuče se i ode. Bijah udovica pored živog muža, Djeca su mi bila kompenzacija  i uz njih mi je  bilo lakše.

 Nekad bi se primirio dva tri dana , nije izlazio. Sjedio bi na verandi  , milovao djecu , šutio  i  tužno gledao u rađanje noći.Ne mogu zamisliti šta je osjećao. Njemu je bilo najgore. Imao je ili mogao je  sve , a nije , izuzev djece dobio ništa. Nije se mogao okrenuti nazad. Prošlosti više nije imao , sadašnjost je umrla,budućnost nije ganjao, niti je vidio. Kada bih ispratila djecu na spavanje , vratila bih se u kuhinju i pospremila je. Kroz prozor bih vidjela  da je lice zaronio u šake i da grčevito  plače.

Ja bih se sažalila , jer zaista mi ga je svo vrijeme  bilo žao.Jadnik se ni kriv ni dužan našao u mračnom središtu ljudske mržnje i zla.Izašla bih na verandu , pomilovala ga po kosi, sjela kraj njega , zagrlila ga , glavu mu naslonila na neljubljene i nemilovane  grudi  i tješila ga:

-Isplači se djetešce , možda nam jednog dana bude bolje.

On bi se očajnički zagnjurio u moje grudi , ne želeći da mu vidim suze i još grčevitije plakao:

-Zašto sve ovo .  Boli me Marija . Ničemu ja nisam kriv. Volim i tebe i djecu , ali moj otac i njegovo zlo ,  i njegova krv na Mitinim rukama me priječe da budem normalan. Kad tebe gledam vidim njih dvojicu kako mi se cere i upiru u mene prstom:

-Još jednom djetetu smo slomili srce i ukrali život.

U meni bi proradio majčinski instikt, povela bih ga u spavaću sobu koju nismo mjesecima koristili , položila na krevet . Podigla mu noge  stavila jastuk ispod glave , skinula mu svu odjeću osim donjeg veša  , pokrila ga prekrivačem i mislila ugasiti svjetlo , zatvoriti  vrata i otići u dječju sobu. On bi ne otvarajući oči zamolio:

-Ostani  još malo sa mnom , molim te .Ne mogu više izdržati sam.

Ja bih legla pored njega ,stavila mu glavu i krilo i pričala mu bajke o tome kako postoji svijet u kome nema bola , i kome će se dvoje , muško i žensko  voljeti i sanjati i biti sretni.On bi se smiro i zaspao. Nekad je bol bila jača i nisam ga uspjevala utješiti i smiriti. Tada bih mu se predala i tu noć bi bili i muž i žena.

Slijedećih dana bi bježali jedno od drugog , sakrivali se u svoje sobe , stideći se onoga što smo učinili . Tako sam se navikla  misliti ni  o čemu , osim o dnevnim potrebama. Snove i nade sam sahranila, jer su me prošla sjećanja boljela. Bilo ona dobra , bilo ona zla.

Bosna zemlja Božije milosti – Galerija u 13 01

Autor

Hajro Šabanadžović

Život je

Nestvarni krajolik Mjesečeva teža

Nestvarni krajolik                                                                         Mjesečeva teža

Srce a jabuka grešna  Munje i plavet

Srce a jabuka grešana                                                        Munje i plavet

NevjericaČari proljeća

Nevjerica                                                                            Čari proljeća

Život je izbor    Život je taština

Izbor                                                                                     Taština

Vaza puna proljeća  Pravo do broja jedan

Vaza puna proljeća                                                       Pravo do broja jedan

Život je krhko cvijećeŽivot je zbroj slika

Krhko cvijeće                                                                Zbroj slika

RUJANJE / Igrokaz na dan 4.Septembar / Rujan

Danas je  Ponedeljak 4. Septembar/Rujan 2023.godine , računate po onima iz katakombi,koji ljudsko čeljade proglasiše bogom, nebo ih spržilo kada za to dođe vakat.

Po zapisničarima , ovo je 247 . uzastopni dan bez dešavanja najavljivanih apokalipsi. Valjalo bi da preostalih 118. dana natandare zloguke apokaliptičare.

Sve češće  mislimo,neki od  ovih mjeseci su naopako određeni i rađeni.  Eto sedmicom označen deveti mjesec.Oni septem uvalili pod devet. Mislili mi ne anlaišemo latinski. Ma svaki Bosanac ga mora znati još od prvih krstaških ratova i silnijeh papskih bula. Morali znati šta , kako i dada im hadumi , tetkice i i pešovani rade o glavi.

Po toj vatikanskoj računici ispada da se jeleni rujaju u sedmom mjesecu. A , vjerujte na kalem ,ne rujaju. Najžešće se tandare  u devetom , odnosno rujnom mjesecu . Čista i prosta računica. Sve što ruja i treba da ruja , ali u rujnu mjesecu. Ono , iskreno , zainteresovani i gorljivi smo zagovarači permanentnog rujanja tokom cijele godine.

Joj , neukih ljudi cvijeće naše prelijepo. Ne u devetom mjesecu trudnoće , već po kalendaru zadrtih.Nisu beštije  lude da se rujaju usred ljeta u julijevom mjesecu , po najvećoj  žegi i vručini. Mogli bi riknuti.Oliti crknuti, a to nije daleko od krepati. A i voćkama bi bilo malo neugodno.

Ovako vam to ide. U sedmom mjesecu koji je u stvari deveti , otpada voće sa grana i fermentira se.  Otpada i lišće zlatno,ali ono je radi dekora , ljepote i ljubavi.Znači voće se pretvara u alkoholne bombice. Životinje opijene alkoholom počinju da se „narazumno“ vladaju ,odnosno tandaraju. No , vjerovali ili ne životinje bi to svakako radile i bez uticaja alkohola. Zakon opstanka , odnosno takara.

Ako ne znate šta znači tandarati ,ko vam kriv.Nećemo vas po stare dane učiti bontonu i praviti se fini. Nismo istočnjaci iz Švedske.

Sada će te se pitati odakle švedi istočnjaci? Zar nisu gruntom obilježeni k'o nordmani ?A ća ga mi znamo!Nama od malih nogu trube da su istočnjaci švedi.Šta mu to znači, pitajte istočnjake kad ih sretnete.

Da se manemo toponima i blesonima i vratimo takarli fitozoologizmima.

E vidite , fermentirane voćke udare u glave, i među noge životinja.Jer i životinje kao insani ponekad razmišljaju samo onim što im je među nogama. Doduše rjeđe od ljudi,jer su praktičniji i instiktivniji i manje belaja rade. Da li im je to pametnije , nećemo se pozivati na iskustvo. Svako ima svoj strašni sud i pogled na njega.

I eto ,tada dolazi do frke od rujanja. U prevodu sa hrvatskog na čisti kolokvijalni i višemilenijski , nepatvoreni bosanski jezik  , rujanje se prevodi kao parenje,a opet u čisto bosanskom-mahalskom žargonu  to se podudara sa tandaranjem, a manje pismeni to vabe kao takarenje. Ima još hejbet toga, ali mi prostora nemamo za sve te narodske mozgarije i jezikoslovne vratolomije.

E sada , u tom kolopletu tandarli plesa, najglasnije je zov jelena na takar ili naučno kazano paranje, oliti rujanje po kroatjancima. Zbog tog neodoljivog ljubavnog poja,raspomame se mnogi pripadnici fitozoološkog svijeta. Normalno insani su uvijek raspomamljeni i uspaljeni , ali se uglavnom zadovoljavaju tim stanjem. Opšta ludnica bez konzumacije ludara . I čitav jedna mjesec od tri'set dana tako dobi ime.

Kako jeleni nemaju takuina i šugamana , moraju se boriti za žensku. Osnovno pravilo je nek pobjedi pametniji , ljepši , zdraviji i na kraju jači, a ponekad i lukaviji. Zakaj ne? Sve odjekuje od buke.Poslije i od jeke onoga.

Znate već čega?

Ako ne znate,ko vam kriv.Jal'ste hadumi ,jal'tetkice.

Što bi poete rekle.

-Tko zna zna!

U prevodu:

-Tko sabah zorom ruja dvije sreće grabi ( a mere bit i koju pride ) .

Dvije trećine godine prolazi / Igrokaz na dan 31. Avgust / Kolovoz

Danas je  četvrtak 31. Avgust / Kolovoz, date 2023 . godine .

Po računici prostog pravila trojnog, ma šta god mu to značilo  , danaske se natandario 243 dan ove godine . Slijedom jenostavnih matematičkih operacija do kraja ovogodišnje datosti  preostalo je  dostatnih 122 dana.

Daklen , sa današnjim danom zaključno , dvije trećine  ove mubarek 2o23. godine, su za nama.

Dobro je. Progurali smo ih. Oni koji su pregurali.

Oni koji nisu , otišli su na bolje mjesto.  Ili na gore. Trećeg nema.  Ono nesvrstano  – čistilište je izmislio vehti čovjekomrzac, rasista  i Bogohulnik  Dante.

On nama neko čistilište. Bedak. Nije skonto da je boravak na zemlji čistilište.

Napustimo sada pržunara i osvrnimo se malo na nadolazeće dane poslijednje trećine ove godine.

Nose nam jesen , samo što nije. Dok dignemo pogled sve će da zaruja. Priroda će da poprimi nestvarne boje treperavih zlatnih niti u kojima neprikosnoveno vlada najljepši nebeski cvijet : Žena .

Kao i u svakom godišnjem dobu, nsatupajući  dani će biti prepuni Božjom ljubavlju , milošću i dobrotom.

Treba to prigrliti. Nemojte se žalostiti i kukati. Bol ne nosi dobro mile mo0je.

Lako je to reći.

Jeste , ali tako treba da bude. Postoji vrijeme ljubavi i patnje. Radosti i samoće. Sreće i boli.

Život ide dalje. Ne pita vas za vašu bol. Ako se zakopate u njemu  prestajete živjeti.

To nije Božija zamisao.

Što bi poete rekle:

„  Čitaj  počinjući Imenom

svog Gospodara koji je sve stvorio. “*

                                                                                                    Oh, moj Gospodaru

Svaki Tvoj dan je stvoren za rađa

Svaki Tvoj dan je savršen za življenje.

Svaki Tvoj dan je divan za umiranje.

Svaki  Tvoj dan je prelijep za pjevanje.

                                                                                                    O Tebi Bože Jedini.

                                                                                                    O  zemlji Tvoje Milosti.

                                                                                                    O  Tvome gradu čednosti.

                                                                                                    O  nama

                                                                                                    O  Pjevaču i Indexima

                                                                                                    O  ljubavi

                                                                                                    O  oprostu

                                                                                                     J  oš samo treba da život živi

ta blagorodna bajka

 Oh , my Lord

 Oh , my Lord

Desanka Maksimovic – Opomena

 

Cuj, recu cu ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se uciniti
duboke i meke
oci neke
sasvim obicne.

Moze mi se uciniti
da tonem u zvuke,
pa cu ruke
svakom pruziti.

Moze mi se uciniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reci u tome
casu cudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Ucinice mi se negde u sumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke cesme.

Ucinice mi se crn leptir jedan
po teskoj vodi krilom sara
sto nekad neko reci mi ne sme.

Ucinice mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.














												

Jesnjin – Možda kasno

 

Možda kasno, možda mnogo rano,
Neprimetno i bez želja svesnih,
Ja učinih sebe Don-Žuanom,
Kao pravi vetrogonja pesnik.

Šta se zbilo? Kuda li to bludim?
Svakog dana ja klečim pred drugom.
Zbog osmeha sreće da izludim,
Nepomiren s izdajom i tugom.

Ja sam uvek želeo da manje
Progoni me nežnost koju dražim.
I to lažno, šuplje osećanje,
Što u ženskim pogledima tražim.

Izbavi me – o moje prezrenje,
Moja duša tebi je odana.
Nju je hladno zahvatilo vrenje,
I šumljenje plavog jorgovana.

Žuti suton u duši se zlati
I svaki čas glas iz magle kane:
Ko oseća, nek slobodom plati!
Taj izazov primi Don-Žuane.

Kad za glasom izazova krećem,
Čekaju me uvek isti puti.
Ja mećavu smatram majskim cvećem,
A ljubavlju zovem drhtaj puti.

Eto što se zbilo – kud bludim,
Zašto uvek klečim ispred druge;
Zbog osmeha sreće da izludim,
Nepomiren s izdajom – pun tuge.














												

Paul Valery – Koraci

 

Koraci tvoji, kad se rode
iz moje cutnje, sveti, sneni,
i postelji moga bdenja hode
zanemeli svjedoci zaledjeni

kako su blagi, suzdrzani,
o, cisto bice, senko draga!
sve sto me slutnjom hrani
nose mi tvoja stopala naga!

Ako usnama iz daleka
poljupca okrepu i spokoj
vec spremas bicu sto te ceka
u mojoj ćežnji dubokoj –

zastani, preslatko stvorenje
sto i postojis i ne postojis,
ne hitaj s neznim ispunjenjem
ka onom ciju sreću pojis,

Jer ja sve ovo vreme dugo
ziveh od toga sto te cekah,
i srce mi ne bese drugo
osim koraka tvojih jeka.













prevod hb