Zlatino licem više ne liju suze i ona ne rida.
Lela Jela Jelena podigla glavu i više ne jeca.
Zinule i bulje zaprepašteno.
Ta maska od čovjeka sve radi usporeno, debelo usporeno i fascinantno metodično ; kao neki autista kome se svijet sveo na šal, ljubičice, kameju, rozakliju i ribizle. Kao da je luđak kojeg sa prozorčića gledaju; a on to zna i pravi se miran i razborit.
Nema druge . Dobri zvizno, načisto zvizno.
Prekrile rukama usne da ne kriknu i ne prepadnu sluđenog čovjeka. Čule ; tako ga mogu gurnuti u dublji mrak.
Kraj IV dijela
V Dio
Eto ti dva najprisebnija čudaka konzilija. Polako se zanose. To se Mojsije i Herco približavaju. Mojsije natandario harmoniku leđno, u jednoj ruci dvije flaše kurvoazijea u drugoj šćemlijica naopako, u šćemlijici četiri kristalne čaše.
I Herco nosi šćemlijicu ali i kašet piva.
Privlače stolić. Harmonika je naslonjena na otoman. Mojsije uzima sinoćnji kurvoazije sa peškuna, zamahuje i pogađa zid iznad leje žute jagorčevine.Tisuću dijamantića se prosipa po žutini. Namah usahnuše.
Obajatio, kaže.
Čini im se; Dobri nije pri sebi. Mojsije uzima jednu flašu i četiri čaše dodaje onima sinoćnjim dvjema.U svih šest čaša sipa piće.
Dobri ga začuđeno gleda. Zna se, on nikada prije akšama u sebe ne trpa piće, a ni oni, uglavnom. A što će šesta čaša , nema Frke.
Nikoga ne pita gdje je.
Otišla, ostavila ga. Tačka. Šta se tu može.
Mojsije klima glavom i kaže, neka trebaće nam.
Odjednom Dobrom srce nešto trga i probada. Nije dobro, ni rođena mu mater nije nikad bila ovako uviđavna ko ova mila djeca.I ona koja to nije, a jeste. Nešto nije dobro, sigurno se nešto dobroti dogodilo.
Mojsije onako, svojski i muški hek i čelenku; naviko tako:
-Frku odveli u Vranje,večeras je udaju.
Dobri se samo strese, zastade, pogleda na peškun, dohvata plavu kutiju, jermenka samo što ne zaigra i iskoči. Njegov je pogled čist nimalo zbunjen, on uzima cigar, lupka ga o siluetu, stavlja cigar usta.
Glava mu puna miline i tuge djetetovag glasa.
-Ne da’ bajka, nikako, dani proljeća, stađuni moji ne popuštaju..
Zatim opet sliježe ramenim, uzima Mojsiju cigar iz ruke i pripaljuje svoju. Udahnjuje dubok dim i polako ga otpuhuje.
Diže Frkinu čašu sa pićem, malo zagleda, prazna je. Sipa u nju kurvoitd. i prosipa je preko desnog ramena i spušta je. Uzima svoju , otpija gutljaj , sasvim normalan, cokne, ali čašu drži u ruci.
Gleda Mojsija i Hercu. Žene ne ne gleda, žao mu ih. Postidjele ga, maločas su plakale, a i sada su uhabljene zbog tuđe nesreće.
Dobre su to žene, neka im nebo podari svu sreću koja će im biti potrebna.
Pa se ponavlja.
-Još je prejako to proljeće, ti stađuni moji, sve odbacuju. Bajka ga štiti i razgrće mu pute…
Njih četvoro ne razumiju šta on mrmlja i ne žele da misle šta mu to dođe.
Dobri se okreće Herci i kaže mu da on dobro pjeva,a Mojsije savršeno svira svaku. Može li ona:
Snijeg pade na behar na voće,
Neka ljubi ko god koga hoće.
Musa odahnuo, ne puno ali sasvim dovoljno da uzme ćemane i da akordi krenu.
Herco je zatečen i zapjeva je.
Dok je on pjevao Dobri je baštu obilazio i sakupljao maločas bačene rozaklije i ribizle.
Zna se, jednu po jednu. Otišao bi do šadrvana i jednu pojednu prao, pa ih na sto stavljao.Tako dvadeset tri i po puta. Jednu mu onaj isti gavran isprednosa ukrade.
On ga ne tjera i ne kori. Svako svoj posao tegerai i radi.
Mojsije se opet zabrinuo. I ljube . Herco ništa ne vidi, uživio se , teška pjesma, oči zatvorio, da ga srce ne hekne.
Kad je završio , Dobri malo huknu, ko da je veliki posao završio i rukama pljas po rubizlima i zrnima rozaklije. Tako je udarac silovit bio da se ni jedna kap nije prolila.Samo se u jednu kašu izmješalo. Ne zna čovjek šta bi ribizla, a šta grožđa.
Tada sjede, zapali cigar i čašu do kraja isprazni, blagim pogledom , zabezeknute grlice pomilova:
-Izvinite moje dame za mali neposluh i zamolite vaše ašike da mi još samo Vranjanku odsviraju i zapjevaju.
Zlata i Lela Jela Jelena iznenađeno gledaju, smješe se i prilaze.
Sjedaju, jedna sa jedne desne strane, druga sa druge lijeve strane.Ljube Dobrog u lice, o vrat mu se objesile.
Muzika i Herco su već u zamahu .
Baštom prolijeću i jure novi oproštaji i ta nesalomljiva nada da će ljubav pobijediti, kad tad.
No pjesma o Vranjanki je skeptična.
Život ide dalje,misli Dobri.
Ko da će njega ili boli život pitati, šta mu je raditi?
Ne usuđuje se pogledati u sunce.
Prinosi čašu ustima i sve nešto očekuje da će odnekle, iz ruža iskočit Debeli i reći:
Ja bih je natakario da je tri puta bolesnija i poganija bila…
On mu ne bi odgovorio; ne ide to tako Deba, ljubav je nešto sasvim drugo.
Tada se Deba ne bi zamislio i pitao ; šta tu ima da se misli ili ljubav da se petlja u džidži…
Začuje se topot. Svi kontaju evo Debe, tako se on lomato u svojim čizmama sa debelim petame i klovnovskim vrhom.
Skoro pa Deba , ali nije . Odahnuše. Ne bi ovog podneva u krajolik nikako pasovao. Hajvanski kopitar se to približava.
U đardin ulazi bijela kobila, vranjanska, Frkina vidi se. Preko leđa joj prebačena bijela serdžada. Mnogu je tu i rubinovih i safirovih boja. Nema sedla. Umjesto sedla, bijela anterija sa krvavom mrljom prebačena preko kobilinih leđa.
Kobila na trenutak zastana, nije neodlučna, više radoznala, pogledava sjene male što su se u đardinu zbili jedno do drugoga. Tolika đul bašta, a oni se zbili u metar dva. Što ti je insan , konta hajvan. Toliko širine, a insani se u horde zbiju.
Strese se i zanjiska, mekano, ženski. Kopitom o šljunčanu stazu dva, tri puta lupi, malo glavu radosno zavrti . Prilazi im. Oni zadivljeni lepotom, gledaju i šute.
Kobila polagano Dobrom priđe. U blistavim zubima Frkin lanćić sa djetelinom četiri lista. Onaj što no ga je za Frkinu nogu lijevu Dobri jednom prikačio i što je uvijek leprtšao dok bijela grlica igra i dok se njiše .
Spušta ga na peškun ispred Dobrog .Tik do njegove ruke i ovaj uzima lančić.Kobila ga mazno po ruci liznu, još je slatka od onih boba.
On staje grli i kobilu miluje po glavi.Gledaju ga oči, sjajne, vatrene, blage. Vesele su to, prelijepe Frkine oči, samo u ovima nema tuge ni bola..
Kobila ga razumije i klima glavom, šeretski se krevelji. Još jedan put glavu nasloni na njega, spusti se na koljena, molećivo ga gleda i čeka.
On poruku shvata. Uzima i diže anteriju, pomjera je naprijed, hvata se za grivu i skače joj na leđa. Nije ni uskočio, kobila se diže i sva radosna iz đardina jurnu. Odleti Dobri u susret suncu. Odgalopirao ni okrenuo se nije.
Lela Jela Jelena djetinje pita ; hoće li se vratiti.
Nije, samo je odjahao.
Tako se za sve njih završili nevini galopi snova.
Iza ugla, odmah do kapidžika đul bašte, u busiji , su čekala neka nova vremena.
Vremena stampeda.