Vremena bijedna
Srce umorno
Ona je osvit
Bila su to teška vremena
bila su to neka vremena beterna i podmukla
bila su takva kakva se ne mogu zamisliti
on neće on ne može on ne želi da misli
bilo je to tako kao da mu neko srce namah sa džigericom iščupa
još živ gleda kako mu srce u mašinu za mljevenje mesa stavljaju
okreću ručku krvavu i melju ga melju brzo najbrže
ono izlazi na drugu stranu
polagano vrlo bolno crvči
krvavo samljeveno visi ko ja'ko skuvani rezanci
posuti paprenim kečepom
čudi se njega ništa ne boli nada se
smilovaće se sada i tijelo i kosti samljeti
ne ništa ništa osim boli koja počinje da jača
jok bolan ne da bol dušman lakoće
samljevenu masu poli sa litar tečnog azota
u potrgani torzo sve to vrnu
bilo je to tako kao da mu dušu onaj balonćić mali
katil kliještima iz grla čupa pa na fakirski ležaj baca
balonćić padne i puf prospe se po asvaltu
svaki dan komunalci je spiraju auta gaze
nikako da nestane samo urliče
dok nebo ne spusti tišinu
dok ptice ne odustanu od safirli neba
dok cvijeće ne prestane da miriše
dok ezani ne preskoče sabah i ponoćku
da bila su to taka vremena
ne smiruju se i ne jenjavaju
ali život je prelijep
i on samo nastavlja da živi
čekajući da mu se vrate
nestala svitanja i ponoćke
