Vic dana. Obajatio , ali gre ,  očit0   greje. Na volju vam.

Vic je bio novi, neotpakovan. Ali smo  mu celofan  pobucali. Što bi Deba reko;  glanjc frža, malo pobucana.

Gla'ni lik je Kitara,oblokana labudica.Nije to onaj netgnuti instrument sa četiri do deset žica. Jok, kažu to je ona plaha ptica  što se nateže da nosi bijelu uniformu vrhovnog poglavnika oliti maršala među sinjim kukavicama.

Bijelo inače nose nevine nevjeste. E vala to joj nećemo progutati. Ona je trilateralac. Na tri strane labuda.

Mi ovo ne anlaišemo. Ili nije labudica ili joj za poglavnika nešto fali. Kako to nadoštikla nemojte nas pitati. Mi tu the kreaturu (englenski po naški – opismenili se mi) nismo izvoljevali upoznati,ono k'o fol.. Mi smo kavaliri, pitajte nju.

Kad se mogla u uniformu natandarit znala neka i odgovori; kako rješava poglavate probleme. Jest da joj bijelo oprano stoji. Malo tuhne, nema veze, ima kolonjske. Vi mislite da labudice ne tuknu i ne upotrebljavaju dezodorans.Grdno se varate.

Kad obuče bijele odore na sliku i priliku k'o da je dijete babe ustaše, bjelogrlog supa,onog oblokanog  retuš crtača salveta zločinca  Franje Tuđmana.

Ni  sup nema veze sa sekreterijatom unutrašnjih poslova. Takartli vremena, ni sup nije sup već će prije biti neka ustaška bojna, ustaškim bojnama.

Mi je znamo ko pjevačicu : Jao, joj , mamo mamice.Ali labuđi je to poj,jednom na izvoru  modre rijeke propojala i nikad više.

Završeno karađorđevsko prekrajanje , tamo sve sami supovci.Nismo vični jeziku pa ne znamo množinu od sup. A i ono supovci se lakše rimuje sa recimo alkarovci, alkosovci ili arkanovci.

Labudica ode u svoje odaju , a tamo je nešto zasvrbilo. Češe ona ,ali se ne mere baš tako lako isčešat. Trlja ona , al ne mere se baš tako lako samoistrljat .Konta ona nije ovdje  ko u Sarajevu, tamo je svaki na usluzi za počešat joj, mamo mamice. Goščeljubiv i milostiv neki narod.

Njoj šefovi krstaških ratova i letova naredili da taj narod ne zove pučanstvo nego jednostavno balije. A to vam je pčelinji narod.

Pozove ti ona onog svog potrčka, sjedokosog pizdek sup-robijaša, poglavnika konc logora,  što kljun ko i svaki sup bez časti  nema. To je onaj  što je vazda pokiso ko robijaš kad se po sapun  saginje. Moli se: nemoj samo ono, neću više lopovluke radit i nož za leđa spremno držat.

A Kitara tako Labudici ime bilo , baš to i i ništa drugo i nema druge. Nije ona carica Tereza da nešto izvoljeva , a i džab – džabe joj. Ni za dom spremni, ni šahovske table ni poglavnička raspomamljena vučica , tu ništa ne mogu pomoći.

Jao pao ko berlinski zid, nikad se više neće dići, kuka ona, ni tri ga dizalice i dva jasenovca i jedna širokobriješka koljačka Lištica ne bi mogle dići. Čuli mi da se ustaše na klanje pale.

Pizdun se ne crveni, nije navikao, gdje si vidio da se sup crveni,ali glavu sageo ko da se stidi, a ne stidi se. Pomirio se sa sudbinom; otkako je u zatvoru bio to mu se stalno dešava. Pa još konta; možda je zatvor za to kriv, možda nije, ali i od ženidbe  mu je bager za dizanje trebo.

Trilateralci Kitaru poučili nema labavo; uzmi stvar u svoje ruke i juriš. Uzimala, i svugdje ga primala osim na pravo mjesto gdje je svrbi, a ono ništa. Slunto se skvrčio ko crv na ražnju. Kitočka uzimala ili ne uzimala , isto joj se zapisalo.

Obrni okreni ne ide, žalosna joj majka.Bez veze po koja perka padne,ali od muke. Ona za tu priliku bijelu maršalsku, poglavničku  uniformu obukla i od razrooke svinje automat posudila.Jel basna ili nije. Da za povijest foto slikična bude. On joj automat JNA dade, konta iste smo vjere i iste snove snivamo, nema veze ako Breševo u jaranstvu ukidamo.

Ne vidi razrooka fukara ,da Kitari iz očiju grb bosanski  viri. On pogledava u sjedokosog pizduna, smješka se i konta ovaj je jako frižak, tek je iz zatvora izašo, našoj bratiji bi dobro za igre sapuna saginjat došo.

Morali smo u vic ubaciti razrooku svinju da bi on bar malo na pravu basnu podsjećao, radi naravoučenija, ako ga bude.

Kod onih balija, narav i grb im ljubim, dobri su, predobri su oni.Nema u njih obrni okreni i okreni, ili muči lipsalog crva onako ili ovako .Jok, nikako. A opet ima i to debelo ima, ali  pošljen.

Pravo , muški, čvrsto i hek u sridu , žensko se i ne snađe a đardin cvjeta i miriše, ekstraktnim, parfemskim sokovima  sav se brežuljak preliva. I balija buket svoj uvaljiva, pa uvaljuje međ med medeni , a ovaj raste i cvjeta , piklić ga potpomaže i čitav đardin i brežuljak pride : joj, mamo mamice.

Sama pomisao na to noj  vrisku nosi joj, mamo mamice , na ležaj ko mrtva panu , iz oka joj suza kanu i  malo se smiri.

Poli se vodom iz ibrika zlatnog, to joj jedan od balija poklonio. Ponovo ga napuni i ponovo se poli. I tako dvadeset četiri puta. Konta hoće li dvadeset peti put?  Neće! Jazuk, moglo bi imbecilna svinja pomislit da se neko upišo od straha. Ono jeste, ali onaj hinjski šuti i svoj junački smrad podnosi.

Odjedno Kitara uzima telefon i kaže:

– Stražo dva lavora sa perjem i dva stola donesite.

Straža ne smije ništa da pita poglavnica je to, znaju ovu igru. Igrala je ona kad god je svrbi a niko ne umije ili ne može da se posla primi i da je počeše kako triba.

Dvanaestorica nose tu čudnu kombinaciju. Dva po dva supa. Kitačkin suđeni broj, dvadeset četiri. Dva jedan lavor, druga dva drugi lavor i glavu okreću. Treća dva jednu veću perja, a četvrta dvojica drugu vreću i glavu okreću. Peta dvojica jedan hastal nose, šesta dvojica drugi hastal i glavu okreću.

Vreće i lavori i hastali u šahovnice obojeni. Milina jedna. Nismo zavirivali , neki sumnjivi nam tipovi javili da ona svoju vilu i vrt kojem prducka i često u žbunju serucka,isto tako obojila.Straža okrenula glave, jer ono dvoje je golo ,načisto gologuzavo ,ko da oca tuđeg čovjeka rođena.

Poglavnica naređuje; ne okreći glavu po jedan sto i po jedan lavor naspram naše sjedaličke golotinje pristavi. Šta će alkari , jer garda je alkarska nego slušat: nema druge.

Kitara će čovječuljćici :

Ti prdež pa među svoje perje ko među svoje pučanstvo, ja prdac pa u svoje perje ko među pučantvom od srpske Like,Banije i Korduna do bosanskog Kupresa.

Pobjeđuje oni koje više perja izbaci i u Sarajvu deset u somun plaća,valja ova.

Pizdunski sup muklo , prošireno , proburgijano dum i nešto malo,  pola i više  perja izbaci iz lavora.

Pizdunka puče hitac ko top sa Mirogoja u osvit paganskih  saturnalija i rođendana  nepobjedivog sunca. Udar je bio strahovit, prozor je skršio i otvorio, svo perje se prosu po Banja  Luci.

Narod mislio; to se mnoga jata njakih ptica takari  čim voliko perje leti. Tamo u tom gradu je narod od razrooke svinje neupućen bio; pojma ti oni ni o čemu nemaju. Njima su ubili misli ,kao što im djecu siluju i ubijaju. Da je bolje pogledao vidjela bi ta ogoljenia raja, da to perje bijele , oblokane,  glupave guske leprša i nešto malo bez časti  supovog.

Rasplaka se pizdunčić ko robijaš svaki kad se po sapun saginje i kuka:

– Kitara nisi nimalo fer, pucaš iz dvocjevke duplonke potkresane cijevi.

Kitačkica se smije , ali je još uvjek do boli češe. Tješi je da će uskoro u Sarajevo na ćevapčine nahodit.

Naravoučenije, nemoj zlo drugome iza leđa radit ili će ti se narod smijat ,a i svrabež nikad neće

prestati.

Džab džabe ti je perje prdežom rokat.

Basna o Noju

Lenji svog ; anamo onog, zvao noj.Svjestan je on, nimalo poetski ali realistično. Njegov,  ko svaki  noj,  uvijek tražio neku rupu da glavu sakrije. Njegove ženske se nisu bunile kad je glavu sakrivao, ali im nije bilo pravo što mu je dao tako trivijalno i stranjsko  ime nadjenuo. Tražile  tajm aut i izmjenu, ali on ne da progovoriti .

Kažu one;  makar da ge labudom ili mišom nazove. I to su neke plahe životinje, koje su sa rupicama bliske, a i sa našeg su dunjaluka. Pričale mu priču o Ledi i Zevsovom labudanju.

Jok ne da on progovoriti. Noj bio i noj ostao.

One okrenule na šalu. Onaj vic o Muji i Fati.  Ona se prvi put takari ( ono ko fol), pa ga  “neupućena i uplašena” pita koji je to glavonja što je gledi. On joj kaže ; ne boj se to je moj drug miš i traži…,da skratimo. Miš tražio i nalazio rupicu više puta. Mujo se malo umorio i  zaspo,a Fata ko Fata nestašna i znatiželjna, zavirila i gledi miša i vrišti:

-Mujo bolan šta ću sad ja . Crko ti miš.

Prvo ,recimo, kako ću ga labud zvati. Jes da je lijep ko labud, ali je nježnoji i baršunastiji od labuda i goluždrav baš ko nojev vrat.Labud urijetko zaroni glavu i to  samo kad je gladan i  ribe ganja. A njegov noj se zarovi i  zaroni ha se ribici nešto prisni. I kod njega to ronjenje nema veze sa glađu. Možda ima, onako figurativno, ali ne sa njegovom veče ribicinom.

A  onaj Mikelanđelo Ledu i Labuda sparivo. Nema veza, znamo da je to samo figurativno i da je to bio onaj grčki pohotljivac Zevs. Ali kako će bolan ženu zavest Labud. Evo pitam ja njih:

-Da li bi voljele da ih kljuca neko samo kad je gladan i kad se  njemu perje digne i koji se boji ukvasit ili uprljat?

-Ili bi više voljele nekog ko bi uvijek spreman bio kad se njihovo paperje nakostriješi i koji se za njihov hatar , bio spreman ne samo se pokvasit i uprljati već živom glavom u đardine, dul bašće i maglice jurišat i minimum nerješen rezultaj izvlačiti. I opet i opet, sve isponove.

Vidi se da je Mikelnanđelo pederčina bio. Šta on zna šta je žensko i ća njoj triba. Čuj molim te labud. Neka njega labudaju kad je taki , misle normalne ženskinje.

Kao drugo, đe će ga mišom zvati, kad mu miš nije ni do koljena. I miš ti brate moj,  u rupu se sakrije čim ga ga nešto preplaši i mnogo je plašljiv.A ovaj njegov  slunto ko da mozga nema,  ništa  i ničeg se ne boji. Jok nimalo.

Koje je on Scile i Haribde prodevero, ni broj ime se ne mre izbrojati.I ništa mu. Ponekad se ko pravi mornar malo ispovraća i onda obeznani. Al čim sebi dodže nastavi jal sa plivanjem i ronjenjem;može i liguranjem. Kad zimu pomenusmo , kaže Lenji, drag mu je i džidži midži.

I neko bi sa sa onim jadom od miše poredio. Nije to ljucki ni hajvanski. Joj svaka bi žensko od mene pobjeglo kad bi im reko da mi se mali zove miš.Ne samo da bi pobjegle ,već bi se razvalile od šege.

Vidi čo'eka od metar i devedeset ,a mali mu ko miš. Joj kolicki je tek kad krepa, a mora krepat svako malo. I sve bi po čaršiji rastubili o mom mišu i ja se nikad ne bih bilo kakve mišice ili rupice ženske  dohvatio. A kamoli đardina ili dul-bašče nauživo.

Kad se ko mornar vlada što ga ne nazoveš mornar; pitala ga neka.

On kaže,nisam blesav.  Mornar ti po mjesec dva, ponekad  i po godine ne vidi nikakvu hajvanku da se u njoj sakrije i blagodeti duboke hladovine traži. A moj bi ti noj presvisnuo , kad ne bi negdje glavu svaku noć u tamu sakrio.

Mogo bi ja,  kaže Lenji nabrajti do sutra i prekosutra,čak i do nakosutra  zašto sam blesimetra svog nazvo Noj, ali neću. I ovo je dovoljno za basnu i pouku. Neki drugi put nastavim priču,ali vam ja ne mogu dugo pričati inače ću riknuti od gladi. I onda mi džabe sve muka oko noja. A i bijeli bubrezi se hlade.

Dakle , naravno naukovanje ( naravoučenije op.a.):

Dobro promislite i pripazite kako će te neke stvari osloviti oliti imentovati. Mere vas na loš glas iznijeti ili vam se o glavu slomit.

Ne onu  nojevsku, sasvim izvjesno i  normalno.