Desanka Maksimović – Jedno Uverenje

 

Moram ti lepe večeri neke

zenice tople zgledati do dna,

pa ti na kapke providne, meke,

lagano kao milovanje sna

spustiti usne.

 

Moram ti jednom u dana jatu

od mrskog dana učiniti drag,

pa ti na srce, blago kao bratu

kad bih da bola otklonim trag,

spustiti ruku.

 

Moram, kad jednom opazim da me

s radošću sretaš poslednji put,

uz tihu pesmu na tvoje rame,

taj takò čudno primamljiv kut,

spustiti glavu.

 

Tako ćeš lepih jutara nekih

pružajuć drugoj zenica dna

reći: „O, gde su oni meki,

slični milošti lakoga sna

poljupci njeni?“

 

Tako ćeš često u noći jatu,

kada ti život ne bude drag,

Bleki – Slutim

 

 

slutim

kuda sada lepršaš

koji grad mirise tvoje bere

u ovoj noći kada svaka slika tugu

svoju od druge krije a u meni boli nije

 

neće je ni biti Malena

učiteljice pahuljasta moja

prolaziće vremena i besane noći

u bojama našeg Oceana ja ću lijegati

s milovanjem djevianskih ljubičica stopa tvojih

 

dok jednom

u zaleđenom humku

ljubavlju opasanom mezaru

neko ne zapiše radosne riječi

milosti prelijepog života ispašta

Vesna Parun – Rijeka i more

on je rijeka a ja sam more.
njegov je nemir naglost voda
koje raspasuju travu. ja ih slusam
kako huce u tijesnom koritu
probijajuc se kroz duboki kanjon
snagom od koje sustaje moja blagost.

ja sam nestrpljivo more. on je rijeka.
njegove ladje nisu moje ladje.
njegove ptice nisu moje ptice.
ali njegovim ladjama ja sam sidriste
gjde je dopusteno sjesti uz vatru
i smijesiti se jednoj prici
zbog koje se zaboravlja smionost.
njegovim pticama ja sam klisura
koja ih sakriva u svoje stijene
misleci da ih otimlje oceanu.

on je prispjela rijeka. ja sam more.
moje obale postaju njegove obale.
moje oluje postaju njegovo uzglavlje.
moja beskrajnost postaje njegov mir.

 

Majakovski – Iz Sveg Glasa

Već prođe jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.
Ne žuri mi se. I munja – telegram
nema zbog čega da plaši te i budi.

Kao što kažu, incident je rešen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo prečistili, i što da se dreše
uzajamne boli, uvrede i kobi.

Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noć zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj čas odustaješ da protumačiš sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.

Rabindranath Tagore – Čeznem da ti kažem

 

 

 

 

Čeznem da ti kažem

Gradinar 41.

 

Čeznem da ti kažem

najdublje riječi koje ti imam reći;

Ali se ne usuđujem,

strahujući da bi mi se mogla nasmijati.

Zato se smejem sam sebi

i odajem tajnu svoju u šali.

Olako uzimam bol svoj,

strahujući da bi ti to mogla učiniti.

 

Čeznam da ti kažem

najvjernije riječi koje ti imam reći;

Ali se ne usuđujem,

strahujući da bi mogla posumnjati u njih.

Zato ih oblačim u neistinu,

i govorim suprotno onome što mislim.

Ostavljam bol svoj da izgleda glup,

strahujući da bi ti to mogla učiniti.

 

Čeznem da upotrebim

najdragocjenije riječi što imam za te;

Ali se ne usuđujem,

strahujući da mi se neće vratiti istom merom.

Zato ti dajem ružna imena

i hvalim se svojom surovošću.

Zadajem ti bol, bojeći se

da nećeš nikada saznati šta je bol.

 

Čeznem da sjedim mirno pored tebe;

Ali se ne usuđujem,

jer bi mi inače srce iskočilo na usta.

Zato brbljam i ćaskam olako,

i zatrpavam svoje srce rečima.

Grubo uzimam svoj bol,

strahujući da bi ti to mogla učiniti.

 

Čeznem da te ostavim zauvek;

Ali se ne usuđujem,

strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.

Zato ponosito dižem glavu

i dolazim veseo u tvoje društvo.

Neprekidne strele iz tvojih očiju

čine da je bol večito svež.

 

 

 

Pablo Neruda – Hajdemo

 

Ljubavi moja, zima se u svoj štab povlači,

zemlja ponovo njenim darovima zlatnim zrači

i rukom milujemo daleku zemlju neku

kao da kladimo kosu geografije.

 

Pođimo! Danas! Napred, točkovi, lađe, zvona,

avioni okaljeni beskrajnom svakodnevnicom

prema svadbenim mirisima ostrvlja,

po meridijanskim polenima uživanja!

 

Hajdemo, ustani, stavi dijademu i kreni,

spuštaj se, trči, pocikuj s vetrom i sa mnom,

hajdemo na vozove za Arabiju ili Tokopilju,

 

selićemo se samo prema dalekom polenu,

po selima odenutim u dronjke i gardenije

kojima upravljaju siroti vladari bosonogi.

 

T.S.Eliot – Jutro na prozoru

 

 

Zveckaju tanjirima od doručka u suterenskim

kuhinjama

I duž izgužvanih uličnih ivičnjaka

Svjestan sam sumornih duša tolikih služavki

Koje potišteno naviru   iz obližnjih kapija.

 

Mrki talasi magle k meni vitlaju

Unezverena lica sa dna ulice

I gnev uličarke u blatnjavoj suknji

Jedan besciljan osmjeh što lebdi u vazduhu

I nestaje u visini krovova.