Lengston Hjuz – Afroamerički fragment

Tako daleko,
Daleko je odavde
Afrika.
O njoj ni uspomena nema
Sem onih što ih istorijske knjige bude,
Sem onih koje pesme
Ulivene u krv –
Izlivaju iz krvi uz reči hude
Na čudnom jeziku tuđem.
Tako daleko,
Daleko su odavde
Afričke grude.

Ukroćeni su bubnjevi
I izgubljeni u vremenu,
Pa ipak,
Kroz neizmernu maglu rase
Dolazi ova pesma
Čije ne shvatam glase,
Ta pesma prastare zemlje,
Taj beskućnički, gorki,
Taj prigušeni krik –
Jer je tako daleko,
Daleko je odavde
Afrike
Tamni lik.

Franc Prešern – Snaga uspomene

Drugi u pomno postavljene mreže
nestalno srce ulovi ti, zla;
za mene ipak još te nešto veže,
što — to se jedva među nama zna.
Između drugih kad me vidiš ljudi,
u govoru se često spleteš ti,
mnogo me puta tvoje srce žudi,
tražiš me okom u kom strah se skri.
Često, dok sjediš umorna k'o sada od buke,
sama, zamišljena sva,
na um ti padne pjesnik tvoj bez nada,
skoro bi da se vrati prošlost ta.
Često, kad tvoj ti ljubljeni zapoje,
i ljubavnom se srećom hvasta mlad,
u srcu bodu pjesmice te moje,
što nesretan ih zbog nje pjevah tad.
Sama si strogo sudila me prije,
sama me oštro sudiš i sad još;
kažu da drugi ipak plaćen nije dobro,
kad tebi kaže da sam loš.
Među nama se diže tvrda stijena,
iz bezdna strmog pod nebeski tron;
al skritih želja plamen neće njena
visina spriječit, da ne sukne on.
Da pamtiš ih, to drugi su te bili
molili, ne mog gordog srca glas;
ne misliš na njih, al’ mene po sili
pamtit ćeš sve do u svoj zadnji čas.

Petrarka – Mladjahnu ženu pod svežim lovorom

Sveže slatke vode u bistrome toku,
Gde je udove lepe
Kupala ona što mi se jednina gospom čini
Sećam se toga uz uzdahe slepe
Stub svom lepom boku;
Trave i cveće koje suknjom širokom,
Ljupkom je pokrila,
I nedrom koje andjeoski svetli;
Vazduše vedri i sveti,
Gde Amor mi srce otvori lepim okom:
Svo slušajte, sluhom duše jedne,
Ove moje reči, bolne i poslednje.

Ako takvu sudbu svi za mene ištu,
I ako nebo s tom namerom dela,
Da mi Amor sklopi oči u suzama,
Nekakva milost nek mi ostatke tela
Sahrani medj’ vama,
A duša gola nek ide nebeskom boravištu;
Manje će surova biti smrti tama,
Ako tu nadu puku
Nosim u ovom opasnom koraku;
Jer duh na izmaku
Ne bi nikad mogo u mirniju luku
Niti u grobnicu mirniju
Pobeći od izmučenog tela i kostiju.

Možda će opet vreme da se otka
Kad će na mesta već znana
Vratiti zverka pitoma i krotka;
I tamo, ona gde me je videla
Blagoslovenog dana,
Pogledom punim radosti i želja
Tražeći mene; i, o, neveselja!
Ko zemlju da već me skriva kamen goli

Kad vidi, nek Ljubav nadahne jako,
Da uzdahne, tako
Nezno da milost za mene izmoli
I uzdhom nebo da savlada celo,
Brišući sebi oči lepšim velom.

Sa lepih grana je letela
(Slatka sred uspomena)
Kiša cveća na bedra njena;
A ona je sedela
Skromna u tihoj slavi, tu
Oblakom ljubavi već pokrivena;
Neki cvet joj pado na haljina rub,
Neki na letenice plave što je krase,
Što kao biser i ko zlatna vatra
Behu onog dana kada je posmatrah;
Neki je pado na zemlju, neki u talase,
Neki je nastavljao zrakom da krstari
Kao da kaže: Tu Ljubav gospodari!.

Ko zna po koji put, i tada
Uzviknuh prestravljeno
Ona se u raju rodila, verujem!
Zaboravom tako me ispuni i savlada
Ponašanje božansko njeno
I lice i osmeh i glas koji čujem,
Od stvarnog me sveta
Odvojiše tako
Da rekoh, s uzdahom koji me potresa:
Kada sam ovamo dospeo i kako?
Misleći da sam u nebu, a ne tamo gde jesam.
I tako volim, od onih vremena,
Livadu tu, da drugde mira nemam.

Da imaš pesmo, lepote koliko žudiš
Mogla bi hrabro
Izaći iz šume i živeti izmedju ljudi.

Pedro Salinas – Ne vidim te

Ne vidim te. Ali znam
da se nalaziš tu,
iza tankog zida
od kreča i opeke, i čula bi
moj glas, kad bih te zvao.
Ali neću te zvati.
Zvat ću te sutra,
kad te ne budem vidio,
kad budem sanjao
da si tu, do mene,
i da je dovoljan glas
koji sam jučer uskratio.
Sutra… kad budeš
gore, iza tankog
zida vjetra,
nebesa i godina.

Hajam – Rubaije 48. – 51.

 

 

48

Dok na obali reke mirisna ruža spi

sa starim Hajjamom dođi i rujno vino pi.

A kad ti Anđeo svoj tamni tovar pruži

– uzmi ga odmah bez reči i bez bojazni.

49

Na šahovskoj tabli od dana i noći

gde se Sudba igra porazom i moći

čovek je figura, veća ili manja,

uklonjena jednom, natrag neće doći.

50

Loptu nije briga šta je „da“ il’ „ne“,

da li će levo il’ desno da skrene.

Onaj ko te u tu igru bacio –

on zna šta čini, da stane i krene.

51

Šta je napisano – ništa ne povrati.

Pobožnost i razum pomoć neće dati

da povučeš nazad ma i jedno slovo

kog ni tvoje suze neće izbrisati.

Edna Millay – Proljeće

Zašto se zapravo, travnju, iznova vraćaš?
Ne valjda samo zbog ljepote.
Ne možeš me više smiriti rumenilom
latica što se ljepljivo otvaraju.
Ono što znam, znam.
Sunce mi peče zatiljak dok motrim
Pupoljke šafrana.
Dobar je miris zemlje.
Očito je da smrti nema.
Ali što sve to znači?
Ne napadaju crvi ljudski mozak
samo pod zemljom.
Sam po sebi
život nije ništa.
Prazna posuda, niz nepokrivenih stepenica,
i nije dovoljno da svake godine niz ovaj brijeg
travanj
silazi kao mlada luda, i blebeće i prosipa cvijeće.