34
Primakav’ krčag usnama dvema
pitah se šta mi sudbina sprema.
Čuh: usna usni šaptaše tiho –
„Pij, jer kad umreš – povratka nema!“
35
Za trenutak tom peharu uzdah se iskrao
pa spomenu uživanja koje je spoznao.
Dok mu hladne usne ljubim,
ja se pitam sada:
Koliko je poljubaca uzeo i dao?
Bliži se, bliži,leto;
u duši već ga slutim.
Pomalja zlatnu kosu
u zrelim njivama žutim.
Zrikavci su mi rekli
koje u putu sretoh:
“Bliži se, bliži leto.”
Bliži se, bliži leto.
Pomalja usne rujne
u bulkama crvenim.
Mirisu livade bujne
i polja i šumarci
koje u putu sretoh:
“Bliži se, bliži leto.”
Bliži se, bliži leto.
Kao sjajna carska kruna,
zlatna mu svjetluca kosa
rumenih svitaca puna.
Svi su mi oni rekli
kad ih u putu sretoh:
“Bliži se, bliži leto.”
Iz Bolničke Ćelije
Kako si lepa,
sestro Pavina!
Ponoć je, je li?
Svrh vrata bije
časovnik stari.
Napolju vije
vetar, i sipa
u okna naša
pahulje bele.
Zaklopi zbornik
pa sedi bliže
uz odar moj.
Pogledaj kako
vatra se žari,
i hukti, i bukti
u peći toj.
Gle kako njena
koralna pruga
veselo igra
po zidu gore!
Veruj mi, tako
i moje srce
hukti i bukti,
igra i besni,
Sedamnaest već leta nebo rudi
što nikad zgašen od početka gorim,
al’ kad se mišlju o svom stanju morim,
osjećam usred plama mrazne studi.
Izreka, da se dlaka prije ćudi
menja, je prava; i s čuvstvima sporim
nagnuća Ijudska ne popuste; gorim
čini ih teške koprene hlad hudi.
O jao, kad će onaj dan da svane,
da motreć kako bježe moja ljela
iz dugih muka i ognja se selim?
Hoću li ikad vidjet one dane
kad će se slatki izraz lica sveta
očima svidet baš koliko želim?
S čežnjom ti priđoh
da ponizan te molim,
al` zanosu mom smejala si se
i moja ljubav za tebe
samo igra beše.
Sad umorna i zasićena,
dok tužne gledaju me
tvoje oči pune strepnje,
onu ljubav kojom davno
goreo sam, ti bi htela.
Avaj, od nje davno pepeo
posta, zaiskriti neće,
ona jednom tvoja beše,
sad je pusti da počiva sama.
Talas, rastajuć se s morem,
ne želi smiraj, s mirom,
ko izvor uzavreo izbija,
ko rijeka teče širom, –
sve ropti i uzdiše,
u niskama prostor slavi,
za prostranstvom žudeć
moru, bezdanu plavim
pB
Samo tvoje toplo srce,
i ništa više.
Moj raj je polje
bez slavuja
i lire,
s jednom skromnom rekom
i malenim jezerom.
Bez ostruge vetra
u granama,
bez zvezde što bi htela
lišće biti.
Golema svetlost
koja bi bila
varnica
druge svetlosti,
u nekom polju
skrušenih pogleda.
Čisti počinak
i tamo poljubi naši,
zvonki mladeži jeke
rastvorili bi se
u daljini.
I tvoje toplo srce,
i ništa više.
U šuštavoj travi blizu raskršća
sjedim nemirna srca i čekam onog
kojemu noćas dadoh, bezazlena,
preplašenu pticu svoje ljubavi.
U žarko crvenoj mahovini brijega
već se zapliće jesen.
Zatišje jezera raste iz polusjena.
Što ću učiniti ako ne dođe onaj
kojemu dadoh svoje srce?
(A ja mu dadoh srce kao pticu
ne misleći ništa, začuđena.)
S tamnih polja dopire šapat noći.
O, srce moje! Ne slušaj šum trava.
U tugu će te odvesti.
Pogledaj:
voda je nestalna.
A ptice odlaze daleko preko brijega
za hladnim suncem.
svako jutro
ceremonijalno gutala
smrtovnice u novinama
i sisala četvrtine limuna
skroz do kore.
Pedeset tri godine
nakon što se od njega razvela
vidje kratku noticu o njemu
stisnutuu između Hula plesačice
i kantoneškog mrtvozornika.
Kraljevskim jepokretom
ispljunula koštice
u Melmac tanjurić,
smotala gradsku rubriku
i kasnije
iskoristila savijene novine
kako bi iskorjenila
muhu.
pB
Oj, jesenske duge noći, oj.
Oj, jesenske duge noći,
rek’o dragi da će doći, oj.
Oj, dragi moj.
Da l’ ce doći, il’ ne doći, oj?
Da l’ ce doći, il’ ne doći,
čekaću ga do ponoći, oj.
Oj, dragi moj.
Zaspale su crne oči, oj.
Zaspale su crne oči,
doš’o dragi do ponoći, oj.
Oj, dragi moj.