Neruda – Kad umrem



Kad umrem želim tvoje ruke na svojim očima:
želim svjetlo žito tvojih ljubljenih ruku,
da me još jednom dirne njihova svježina
da osjetim nježnost što izmjeni moju sudbinu.

Hoću da živiš dok te uspavan čekam,
hoću da tvoje uši i dalje slušaju vjetar,
da udišeš miris mora koje smo zajedno voljeli
i da nastaviš hodati pijeskom kojim smo hodali.

Hoću da ono što volim nastavi živjeti,
a tebe sam ljubio i pjevao iznad svega,
zato cvjetaj i dalje rascvjetana,

da bi dosegla sve što ti moja ljubav naređuje
da bi sjena moja prošetala tvojim vlasima
da bismo tako upoznali i razlog mome pjevanju.

												

Сергей Есенин – Чёрный человек / Prevod na Bosanski jezik

   

 

ЧЕРНЫЙ ЧЕЛОВЕК

 

Друг мой, друг мой,

Я очень и очень болен.

Сам не знаю, откуда взялась эта боль.

То ли ветер свистит

Над пустым и безлюдным полем,

То ль, как рощу в сентябрь,

Осыпает мозги алкоголь.

Голова моя машет ушами,

Как крыльями птица.

Ей на шее ноги

Маячить больше невмочь.

Черный человек,

Черный, черный,

Черный человек

На кровать ко мне садится,

Черный человек

Спать не дает мне всю ночь.

Черный человек

Водит пальцем по мерзкой книге

И, гнусавя надо мной,

Как над усопшим монах,

Читает мне жизнь

Какого-то прохвоста и забулдыги,

Нагоняя на душу тоску и страх.

Черный человек,

Черный, черный!

«Слушай, слушай, —

Бормочет он мне, —

В книге много прекраснейших

Мыслей и планов.

Этот человек

Проживал в стране

Самых отвратительных

Громил и шарлатанов.

В декабре в той стране

Снег до дьявола чист,

И метели заводят

Веселые прялки.

Был человек тот авантюрист,

Но самой высокой

И лучшей марки.

Был он изящен,

К тому ж поэт,

Хоть с небольшой,

Но ухватистой силою,

И какую-то женщину,

Сорока с лишним лет,

Называл скверной девочкой

И своею милою.

Счастье, — говорил он, —

Есть ловкость ума и рук.

Все неловкие души

За несчастных всегда известны.

Это ничего,

Что много мук

Приносят изломанные

И лживые жесты.

В грозы, в бури,

В житейскую стынь,

При тяжелых утратах

И когда тебе грустно,

Казаться улыбчивым и простым —

Самое высшее в мире искусство».

«Черный человек!

Ты не смеешь этого!

Ты ведь не на службе

Живешь водолазовой.

Что мне до жизни

Скандального поэта.

Пожалуйста, другим

Читай и рассказывай».

Черный человек

Глядит на меня в упор.

И глаза покрываются

Голубой блевотой, —

Словно хочет сказать мне,

Что я жулик и вор,

Так бесстыдно и нагло

Обокравший кого-то.

………………………………………………………………

Друг мой, друг мой,

Я очень и очень болен.

Сам не знаю, откуда взялась эта боль.

То ли ветер свистит

Над пустым и безлюдным полем,

То ль, как рощу в сентябрь,

Осыпает мозги алкоголь.

Ночь морозная.

Тих покой перекрестка.

Я один у окошка,

Ни гостя, ни друга не жду.

Вся равнина покрыта

Сыпучей и мягкой известкой,

И деревья, как всадники,

Съехались в нашем саду.

Где-то плачет

Ночная зловещая птица.

Деревянные всадники

Сеют копытливый стук.

Вот опять этот черный

На кресло мое садится,

Приподняв свой цилиндр

И откинув небрежно сюртук.

«Слушай, слушай! —

Хрипит он, смотря мне в лицо,

Сам все ближе

И ближе клонится. —

Я не видел, чтоб кто-нибудь

Из подлецов

Так ненужно и глупо

Страдал бессонницей.

Ах, положим, ошибся!

Ведь нынче луна.

Что же нужно еще

Напоенному дремой мирику?

Может, с толстыми ляжками

Тайно придет „она“,

И ты будешь читать

Свою дохлую томную лирику?

Ах, люблю я поэтов!

Забавный народ.

В них всегда нахожу я

Историю, сердцу знакомую, —

Как прыщавой курсистке

Длинноволосый урод

Говорит о мирах,

Половой истекая истомою.

Не знаю, не помню,

В одном селе,

Может, в Калуге,

А может, в Рязани,

Жил мальчик

В простой крестьянской семье,

Желтоволосый,

С голубыми глазами…

И вот стал он взрослым,

К тому ж поэт,

Хоть с небольшой,

Но ухватистой силою,

И какую-то женщину,

Сорока с лишним лет,

Называл скверной девочкой

И своею милою».

«Черный человек!

Ты прескверный гость.

Эта слава давно

Про тебя разносится».

Я взбешен, разъярен,

И летит моя трость

Прямо к морде его,

В переносицу…

………………………………………………………………

…Месяц умер,

Синеет в окошко рассвет.

Ах ты, ночь!

Что ты, ночь, наковеркала?

Я в цилиндре стою.

Никого со мной нет.

Я один…

И разбитое зеркало…

**

CRNI ČOVEK

 

Dragi moj, dragi moj,
jako sam, jako bolan!
Sam ne znam odakle dolazi ova bol.
Da li to vjetar vije
nad pustim i mrtvim poljem
ili, ko gaj u septembru,
zasipa mozak alkohol.

Glava moja trepće ušima
ko krilima ptica.
Na vratu joj noge,
sve više gube moć.
Crni čovjek,
crni, crni.
crni čovjek
na postelju kraj mene sjeda,
crni čovjek
spavat mi ne da
svu noć.

Crni čovjek prstom
po odvratnoj knjizi vuče
i, mumljajući nada mnom
kao nad umrlim monah
čita mi život
jednoga raspikuće,
u duši budeći tjeskobu i strah.
Crni čovjek,
crni, crni!

—- Slušaj, slušaj —-
gunđa on meni
i oči mu sjaju —-
u knjizi je mnogo najljepših
misli i planova.
Taj je čovjek
živio u kraju
najogavnijih
hulja i lopova.

U decembru u tom kraju
snijeg je satanski čist
i mećave počinju
vesele pređe.
Taj čovjek bješe avanturist,
no fele uizvišene i najrijeđe.

Bio je divan, usto poeta,
ako ne s velikom,
to s drskom snagom
i jednu je ženu
od četrdeset ljeta
zvao djevojčurom
i svojom dragom.

Sreća je — reče on —
okretnost uma i ruke.
Sve nespretne duše
ko nesretne su znane.
Ništa nije
što mnoge muke
donose kretnje
lažne i strane.

U buri, oluji,
sjeni svaki dan,
kada se stalno gubi
i kad te nevolje biju,
biti prijazan i nasmijan
najveća je umjetnost od sviju.

Crni čovječe!
Ne čini toga!
da spasavaš druge
nije ti posao, znaj!
Što mi je do života
pjesnika propaloga!
Molim te, drugima
čitaj i propovijedaj.

Crni čovjek
uporno u mene gleda,
Na oči mu plava
bljuvotina pala —
sigurno želi mi reći
da sam lopuža bijedna
koja je drsko i bestidno
nekoga opljačkala.

Dragi moj, dragi moj,
jako sam, jako bolan.
Sam ne znam odakle dolazi ova bol.
Da li to vjetar vije
nad pustim i mrtvim poljem
ili, ko gaj u septembru,
zasipa mozak alkohol.

Hladna je noć.
raskršće tiho spava.
Ja na prozoru,
ne čekam gosta draga.
Na bijeloj poljani
vapno se rasipava
i stabla su ko jahači
skupljeni kraj moga praga.

negdje plače
zloguka noćna ptica.
Drvenih jahača
zvuk potkovica rida.
Evo, opet taj crni
na moj naslon sjeda,
diže cilindar
i bezbrižno kaput skida.

—- Slušaj, slušaj! —-
hriplje on i u lice me gleda,
glava mu sve niže
i niže pada —
ja ne vidjeh još
nitkova prvog reda
da tako nepotrebno, glupo
od nesna stradaAh, recimo, varam se!
Sano svijetli luna.
Što još treba
u svijetu pijanom od snova?
Možda će punih butina
tajno doći “ona”,
a ti ćeš joj čitati
gomilu mračnih stihova.

Ah, volim ja pjesnike!
Zabavna čeda.
U njih se uvijek nađe
historija srcu znana
kako studentici bubuljičavoj
dugokosa bijeda
o svjetovima govori,
zapravo polno zagrijana.

U nekom selu,
možda u Kalugi,
a možda u Rjazanu,
ne znam, zaboravih,
živio je dječak
žutokosi,
a očiju plavih

I eto, naraso je,
usto poeta,
ako ne s velikom,
to sa drskom snagom,
i neku je ženu
od četrdeset ljeta
zvao djevojčurom,
i svojom dragom.

Crni čovječe!
Ti goste prokleti.
Taj glas se odavno
o tebi rodi.
Ja sam lud i bijesan
i palica moja leti
ravno u njušku
i nos da ga zgodi.

Mjesec je umro,
kraj okna zora drijema.
Ah, ti noći!
Što si to noći spetljala?
Ja u cilindru stojim.
nikoga sa mnom nema,
ja sam….
kraj prsloga zrcala…

 

pb

 










												

Tagore – Ljubavi …

Ljubavi,
stupi na stazu mojega vrta.

Prošeći uz gorljive cvjetove što se tiskaju pred pogledom tvojim. Ostavi ih iza sebe pokatkad zastavši zbog neke slučajne sreće koja, odmah zgasnuvši, poput nenadanog čuda zalaza zablista.

Jer ljubavni je dar stidljiv, nikad imena svojega ne zbori, leprša skriven sjenkom, širi groznicu sreće prašnjavim putom. Prestigni ga ili ga zauvijek izgubi. Ali dar koji se može dosegnuti samo je krhki cvijet, ili svjetiljka treperava plamena.

Pred ponoćna Galerija Bosna zemlja Božije milosti

Autor

Hajro Šabanadžović

Geneza čednosti  Krvavi dunjaluk

Geneza čednosti                                                                      Krvavi dunjaluk

 

Bijeli predak  

Bijeli predak                                                                          Prozračno i krhko

 

Dodir djeteta Zalutale iluzije

Dodir djeteta                                                                   Zalutale iluzije

 

Lice milo u oblaku ljubavi  Šesto čulo

Lice milo u oblaku ljubavi                                                   Šesto čulo

 

Zemlja iluzija  Sparina

Zemlja iluzija                                                                            Sparina

 

Bajka  Ples duhova

Bajka                                                                                Ples duhova

 

Začarani zeleni krajolik  Vrijeme kajanja

Začarani zeleni krajolik                                                Vrijeme kajanja

 

Jabuke u polju pod nebom plavetnim  

Jabuke u polju pod nebom plavetnim                                  Violetno sunce

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vesna Parun – Prijateljska žalost





Kome je stalo da imaš dvadeset godina
i djetinjastu ljubav, što tepa noćnoj kiši?
Oblaci osamljeni i uvijek malo nujni
možda će donijeti zemlji za krilo tišu svakidašnjicu.

Kad upalim svjetiljku vidim: čudno je živjeti.
Ljudi prolaze zabrinuti (kao da su tu oduvijek).
I nitko ne zna zašto je nesretan onaj drugi
i kako su sve tuge slične i svi zanosi isti.

A djeca razumiju sve. Plava su srca djetinja.
Kroz čarobne šume ptičji glas ih vodi.
Ah, pričat ću im kako polagano umiru stari parobrodi.

Bleki – Ja sam uvijek htio svoje slike ljudima da dam





Neke slike se

tek tako

same od sebe

naizgled

ničim potaknute

u bolu ljubavi  rode

žive u vremenu 

kojeg sve manje preostaje

ali postoje

opstaju u sjećanju

u bojama

u ehu budućih vremena

ukoliko kao dar sa neba

zarobe oko slučajnog posmatrača

Pomen jednoj ljubavi

 

Jednog sunčanog avgustovskog dana prije 67 ljeta nestadoše medija , moju bebicu , moju ljubav.









Medi i crni





Imao sam psa

Bio je meden

Rundav i crn

Nisam ga zvao rundavi

Tako sam mu tepao

Nisam ga zvao crni

Tako sam ga mazio

Zvao sam ga Medi

Tako sam ga volio





Pas i dječak

Medi i Crni

Igra i radost

Jedno ljeto mnogo smijeha

Tri mjeseca sna

Dječaku bješe šest godina

Psu četiri mjeseci

Mislili su zajedno će rasti

Živjeti čitav život snom





Dođoše ljudi neuki

Dođoše ljudi zli

Dođoše ljudi sa plićakom uma





Žicu oko psa staviše

Žicu oko vrata Medenog saviše

Žicu oko života moje bebice zategnuše





Zacvili štence

Zacvili dječak

Zacvili nebo





Nije se dao Medi

Nije ga dao Crni

Ugrizoše dvojicu od neljudi

Nejaka maksumčad kidišu na zvijeri

Zvijeri djete na zemlju bacaju





Jedan monstrum hvata rundavog

za zadnje noge

Diže dječakovog medenog dugara

Visoko najviše





I Crni očajnički

Nemoćno

Osjeti zlo se sprema

Sa zemlje vrisnu

Joj Mama mamice





Šućmuraste okice Medenog

Očajnički gledaju

Cvile nevinost svoju

Pomozi Maleni





Ni oči nisam zatvorio

Ni Bogu Jedinom se pomolio

Ni pomoć pružio

Glavom Medija protrese ubica

trotoar





Prosu se mozak

Crvenkasto bijela masa

Na sivom asvaltu

Drhtulji duša djetinja

U zvejrinjem smjehu





I prođe vrijeme

O'čas

Samo šezdeset sedam kuka

Sanjam iz noći u noć

Ljepot okice Medijeve

Kako Očajnički gledaju

Cvile nevinost svoju

Pomozi Maleni





Možda me zato zovu Dobri Bleki









Slike , poetika i muzika su uz Božiju Milost naumilniji i nezaobilazni dodaci ljubavi i životu. Harmonična poveznica je čestitost čovječije duše u pristupu svakodnevnoj datosti . Kao i sve u životu ljepota i ljubav je pitanje ličnog izbora.

Izbor muzike određuje tematski prosede poetskog zapisa. Poetski zapis nastaje na događaju , priči , bajci , viziji , trenu … iskrslim u sjećanju poete. Priča počesto odredi glavnog aktera kao nosioca (s)likovnog uobličenja date kompozicije .

Muzika i fotografija ne ostavljaju ni trun sumnji o čemu se u zapisu radi. Dječak i pas u svojoj umilnosti su u debelom otklonu od stavrnosti i svijeta. U nevinosti i ljepoti svojih bića , vezani su dubokim emocijama i pripadnosti do smrti , i na javi i u snu. Muzika sjetna , tužna , ali uzvišena i u svojoj blagosti slavi ljubav i daje nadu da se svi ljudi mogu isto tako voljeti .

Poetski zapis ide korak dalje , uobličavajući odnos dječaka i psa kroz ničim , osim zlom izazvanu tragediju , koja obilježava čitav jedan život. Psa nestaju , a dječak živi , oplakuje i slavi svoga malenog druga i ljubav.

I kako to u bajkama biva , eonima poslije dječak više nije dječak , ali djetinje srce još uvijek živi u njemu , voli , boluje i nosi nam oplemenjena sjećanja na tragiku djetinjih dana. Da , i zahvalan je Milostivom na jednoj velikoj ljubavi i tri mjeseca neizmjerne sreće.

Na , kraju autoru ne preostaje ništa drugo nego da vam se predstavi onako kako najbolje zna. Slikom i riječima koje govore o onome šta je osjećao dok se sjećao i slikao ; i kako uvijek gleda i vidi sebe na jednom jedinom autoportretu.

Da bi se slika shavtila treba slušati muziku i pararelno pratiti emocije na licu koje kao da su suglasne i titraju sa njom. Neprikosnoveno ; veoma je tužan , ali ne i konačno. Osjećamo da se tuga i sjeta sjećanja i muzike prelijeva u njegovim očina, zagledanih u nutrinu sjećanja. Suze , dvije kapi u zakutcima očiju ne slaze niz lice , jer ih kapci grčevito stežu. U lijevom oku je tuga , u desnom sjeta i čežnja i iskrica dobrote koja će čini se na kraju pjesme obasjati umorno lice.

Nesporazum između lijevog i desnog oka pojačava neznatno otvereni , desni ugao usana koji , skoro da je mangupski ironičan. Ima se osječaj da nešto zagonetno ( ljubav?)šapće ruži ( ili tamo , neodređeno nekoj ), daleko od pogleda svijeta , zavodeći je na “krivu” stranu .

Ruža je čedno bijela , skoro pupoljak koji samo što nije procvjetao. Nježno miluje autorove usne , dozvoljavajući mu da je laganim poljubcima dotiče. I ruža i njen sjajni list , oličenje trajnosti , ljepote i života , su duboko zaronjeni u žilu kucavicu dobrog čojeka.Rana nije zarasla, kap krvi još uvijek je svjež i živ. Simbioza? Vjerovatno , ali to je za neku drugu bajku.

Dok muzika leluja , ponekad se učini da se oči na tren zatvore , lice obuzme umor , trepnu , tugu izbriše nada i prospu se rijeći:

– Hvala vam mile moje!

Dodatak

Rijetko pišem o slikarstvu .Mnijem , nema potrebe slike govore sve, a ljudi znaju ili ne znaju šta je umjetnost. To je već lični izbor. Ali ponekad sam iskreno zaibrećen neukošću prosječnog likovnog posmatrača i osjetim potrebu , izuzetno rijetko , da objasnim ono što neposlušna ruka hoće da zabilježi , a što što se naizgled ne primjećuje.

Imam galriju prelijepog , uzvišenog imena:

Galerija Bosna zemlja Božije milosti

U stalnoj postavci ima oko 400 slika. Nije veliki broj , ali zbog relativne skučenosti ne može se iznijeti pred sud javnosti željene tisuće slika. Rest , usamljen , neizložen i tužan čami u umjetnikovim seharama samoće i ljubavi.

Danas uz nadolazeću obljetnicu postavismo samo jednu sliku, zapravo digitalni kolaž autorovog autopreta.

Vrlo rijetko se služimo drugim metodama slokarstva osim klasičnih. Međutim, kada su u pitanju portreti , zbog posebnih olakotnih okolnosti i potreba radimo neke digitalne korekcije i intervencije.

Magazin – Starimo duso ( Da mi te zaljubit u mene)/ Song – Lyrics

 

Vodi me tamo gdje

ljubav prva pocinje za mene

gdje mi se srce raduje

kazi mi, kazi gdje

prva ljubav stanuje, caruje

jutro je, jutro je

nemoj sunce na mene

samo idi, pusti me

 

Svice dan radostan

a u meni jos je noc preduga

kamen na srcu ne spava

da mi je ljubiti

da mi te zaljubiti u mene

jutro je, jutro je

nemoj sunce na mene

samo idi, pusti me

 

Ref.

Starimo, duso, dan po dan

i ti i ja, i ti i ja

negdje na kraju pameti

uvijek si ti, cujes li

 

Svice dan radostan

a u meni jos je noc preduga

da mi je ljubiti

da mi te zaljubiti u mene

jutro je, jutro je

nemoj sunce na mene

samo idi, pusti me

 

Ref.