Gradinar 4.
Ah, zašto sagradiše dom moj na ulici prema trgu?
Oni pristaju sa svojim natovarenim barkama kod mojih drveta.
Dolaze i odlaze i putuju kako im drago.
Ja sedim i gledam, a život mi izmiče.
Oterati ih ne mogu. I tako dani prolaze.
Noću i danju odjekuju njihovi koraci pred mojim vratima.
Uzalud vičem: “Ne poznajem vas.”
U jednima osećaju poznanike moji prsti, u drugima moje nozdrve;
Čini mi se da ih krv u mojim žilama poznaje,
a mnogi su opet poznati snovima mojim.
Ne mogu da ih oteram. Vičem ih i govorim:
“Neka ude u dom moj kome je god drago. Da, udite!”
U zoru odjekuju zvona na hramu.
Oni dolaze sa kotaricama u rukama.
Noge su im rumene kao ruže.
Rana svetlost sutona počiva na licima njihovim.
Da ih oteram ne mogu. Vičem ih i govorim:
“Uđite u vrt moj da berete cveće. Hodite!”
U podne odjekuje goč na dvorskoj kapiji.
Ne znam zašto oni ostavljaju svoj posao
i zastaju pored moje ograde.